De lingva

Moj naslov je postavljen na latinskom, jer je to jedan jezik, koji je globalno uspeo da se proširi u raznim oblicima svetom, preko svoje kulture, prava, politike, jezika, kniževnosti i svih drugih oblika materijalne i nematerijalne umetnosti. Danas ljudi vole da se bave nebitnim temama i izdaju se za neke lingviste, skrivajući u sebi žar borbe za tlom i nekim bespotrebnim ponosom. Još kao mala devojčica postala sam govornica više jezika. Moj prvi jezik je bio hebrejski, drugi španski, a treći srbski, možda je srbski i drugi. Od treće godine sam učila engleski i kao da mi je maternji. Imala sam priliku, kao što znate da se školujem u raznim zemljama, živim i radim. Da bih mogla da potkrepim ovaj tekst svojim iskustvima navešću zemlje u kojima sam se školovala ili provela neki duži vremenski period. To su: Izrael, Švajcarska, Amerika, Kanada, Francuska, Španija, Norveška. Bila sam i u mnogim drugim zemljama, ali to više smatram turističkim posetama.

Danas engleski jezik dominira svetom. Ta dominacija je započela od sredine 19. veka, kada je britanska imperija počela da se širi svetom i civilizuje narod, ja podržavam kolonijalizam, tako da je to za mene civilizovanje i ovom prilikom ne želim raspravu o tome. Posle 1919. godine on je preuzeo u potpunosti primat nad francuskim, tako da je postao globalni jezik, posebno sa razvojem svetskih telekomunikacija i dekolonizacija (decivilizovanja, prim. autorke) od 1960-ih godina. Iako se engleskom jeziku zlobno proriče neka crna sudbina, iapk, on i dalje suvereno vlada, a svakoga dana izumire po neki primitivan jezik sa malo govornika. To što je primitivan, ne  treba da ima negativno značenje, nego je jezik jednostavniji. Mržnja sveta je uprta protiv engleskog jezika, a da li imamo razloga za to. Nemamo. Engleski jezik nije prvi globalni svetski jezik. Engleski jezik je isplivao na svetski vrh, zlobnici će reći nasilno, ali ja se ne bih složila. 

Prvi pokušaj globalnog nametanja jezika se dogodio za vreme Aleksandra Velikog. Njegov proces helenizacije imao je za cilj nametanje helenskog (grčkog) načina života, jezika, kulture i umetnosti. Dok se uveliko na Balkanu, posebno u Srbiji on doživljava kao neki oslobodilac i neko ko je “civilizovao narode”, normalni ljudi će shvatiti da je to upravo bilo prisilno nametanje. Jeevreji imaju praznik Hanuku, koji se baš odnosi na borbu protiv uvođenje mnogoboštva i sličnih helenskih ideja narodima Azije. Sledeći globalni jezik je bio latinski. Stari Rimljani su preuzeli grčku kulturu, tako da su bili tolerantni prema grčkom, koji je pri kraju Carstva bio drugi zvanični jezik, ali je i tokom postojanja Rimske države bio jezik kulture i umetničkog stvaralaštva. Ostatak latinskog se vidi i danas preko romanskih jezika, koji su zastupljeni u skoro tri četvrtine svetske teritorije. Ulogu latinskog je preuzeo francuski, koji je bio jezik kulture, diplomatije, iako je Španije otkrićem Amerike raširila svoj uticaj na te teritorije, francuski je bio prestižan jezik, a u samoj Francuskoj, svi drugi oblici i dijaletki su potiskivani i potiskuju se, osim  pariskog dijalekta, koji je prepoznatljiv po grleno, famoznom “francuskom R”. Sad na mesto francuskog je dosao engleski, koji je gramatički jednostavniji.

Sam engleski jezik je prošao kroz mnogo faza i pretrpeo je mnoge uticaje. Ja ga svrstavam u skandinavske jezike, iako je opšteprihvaćeno mišljenje da je zapadno germanski jezik. Ne bih ulazila u detalje moje teorije sada. Engleski jezik je jezik, koji ima više varijanti, koje se govore širom sveta: u Evropi, na američkim kontinetnima, u Africi, u Australiji, Aziji. Svi “govore engleskim”, ali niko ne uzima lokalnu varijantu kao standardnu. Da li to baš tako? Nacionalisti, koji vide jezik kao osnovu nacionalnosti vole da se pozovu na engleski, nemački, španski kao primere, ali to nije sasvim tačno. Engleska, Škotska, Francuska su bile glavne zemlje, koje su kolonizovale Severnu Ameriku (Šveđani i Holanđani i dr. nisu bitni za ovu priču). Ljudi koji su došli iz Engleske su bili pre svega kalvinistički orijentisani protestaniti, koje često nazivaju “hodočasnicima” – Pilgrims, zbog želje da pročiste religiju, pre svega Anglikansku Crkvu njih su nazivali Puritancima. Puritanci su pokušavali da kontrolišu što veći deo života kolonista i imali su svoj poseban, jednoobrazan način života, ubrzo je Severna Amerika postala centar za doseljavanje mnogi progonjenih, ekstremnijih protestantskih grupa, kao što su Anabaptisti, Menoniti, Moravska braća i Kvekeri, koji su posebno naseljeni u koloniji Pensilvaniji. Bilo je i drugih religijskih grupa. Dolazeći iz Engleske i pokušavajući da stvore “Novu Englesku” bolju i pročišćeniju, oni su stvorili jedan novi način života, koji je trebalo da prihvati različitost imigranata i bežeći od progona, oni su prihvatili slobodu i želeli su da je pruže svima. Posebno veliku gupu imigranata su činili ljudi sa teritorije današnje Nemačke, Holandije i Švajcarske. Progonjeni, smoreni verskim ratovima i siromašnim životom, našli su utočište u novoj, ogromnoj, beskonačnoj slobodnoj zemlji. Svaka ta kolonija je imala neke svoje specifičnosti u Merilandu su se naseljavali katolici, južnije kolonije su naseljavali Škoti, Irci protestanti i Francuzi protestanti. U svoj toj gomili svako je govorio svojim jezikom, međutim, u Americi nije uveden zvanični jezik, jer u liberalnoj zemlji se ne može ništa nametati, pa tako i jezik. Postoji neka anegdota da je na raspavi da li će biti glavni jezik komunikacije između engleskog i nemackog pri glasanju jedan poslanik zasapao i zato engleski odneo primat, ali to je samo jedna anegdota. Svako može da priča svojim jezikom dok ga druga osoba razume. Kada se 13 kolonija otcepilo od Velike Britanije, oni su pokušali da naprave potpuno novi “američki” način života. Tako su pokušali i da naprave američki jezik, čuveni lingvista Noa Vebrster je objavio rečnik sa američkim pravopisom, koji se oslanjao na latinske pozajmljenice iz doba Renesanse, koje su došle u engleski jezik, za razliku od britanskog standarda, koji je oslanjao na pozajmljenice iz francuskog. Tadašnje Sejdinjene Američke Države su bila jedna prilično konfuzna i siromašna zemlja, koja je bila okružena Britanskom imperijom i koja je jako kuturno i religijski zavisla od nje. Iako je pobeđenja Velika Britanija je i dalje bila jako bitan činilac u američkoom društvu i politici, posebno, jer se favorizovala migracija sa Britanskih ostrva. Zato je vremenom taj pokušaj uvođenja američkog jezika zaboravljen. Slična situacija je bila i u nekim britanskim kolonijama, koje su se vremenom transformisale do današnjih nezavisnih država. Kanada je zadržala britanski pravopis. U Australiji je POčetkom 20. veka postojala struja za pojednostavljenjem pisanja u engleskom jeziku, da bi se razvio autralijski kulturni i lingvistički identitet, ali kod njih je i dalje jako osećaj pripadnosti i povezanosti sa Velikom Britanijom. Osim Amerike i tog blagog pokušaja u Australiji, koji bi doveo do velike zbrke zbog mnogo homofona i homonima, nije bilo drugih pokušaja. Svi govore engleski, jer pripadaju anglo-saksonskom kulturnom krugu.

Španski jezik se pre svega proširio na Latinsku Ameriku, a sve više se migracijom javlja i u Severnoj Americi. U Španiji ga Španci zovu španski, ali u Latinskoj Americi su države podeljene po tom pitanju, neke ga nazivaju kastilijanski, a neke španski. U Argentini, Urugvaju, Čile, Paragvaju ga nazivaju kastilijanski, to znam iz iskustva u ostalim nisam primetila. I ove zemlje su pokušale da prihvate reformu pojednostavljenja pravopisa, koji bi vodio ka fonetizaciji jezika. To je napravio lingvitsta iz Venecuele Andres Beljo. Čilenaci su tu ortografiju oberučke prihvatili, ali se vremenom odustalo, jer nije toliko bilo popularno širom španskog govornog područja. Ipak, španski i kastilijanski su jako bitni kada kažete nekom iz Latinske Amerike. Argentinci nikada neće reći španski, čak im je to i uvredljivo.

Nemački jezik je jedan od najpoznatijih pluricentričnih jezika. Luterov prevod Biblije na narodni jezik udario je temelje stvaranju standardnog jezika uopšte. Nemačka je bila jako politički, kulturno, mentalitetski, nacionalno i jezički razuđena. Nije postojala centralna vlast, ali je Luterov prevod omogućio da se postavi neka norma u nemačkom pravopisu. Kao domonantan faktor nemački se proširio na Okolne zemlje, pre svega Austriju, koja je bila politički povezana sa Nemačkom, kao pretendent na nemački presto i Švajcarsku, koja je isto tako bila razuđena. Jak polet i razvoj nemačke kulture i kniževnosti doveo je do toga da se nemački nametne i Hohdojč je prihvaćen kao standardni jezik u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. Međutim, u samoj Švajcarskoj je jezička situacija savim drugačija. Germanofonska zajednica je višebrojnija u odnosu na ostale zajednice i tokom razvoja švajcarske države, oni su bili spremni da prihvate i lingvističke različitosi, koje su se već ulaskom protestantske Ženeve u Konfederaciju. Za razliku od drugih lingvističkih delova Švajcarske, germanofoni je najtvrodglaviji u očuvanju helvetskoh identiteta, pre svega, u jeziku. Germanofona Švajcarska zauzima severne, centralne, istočne i jugoistočne delove Švajcarske. Taj jezik koji se govori je alemanski, koji ima mnoštvo podrgupa u sebi, a koji se sastoji iz bezbroj dijalekata. Za razliku od ostalih zemalja, koje dijalekte kriju, Švajcarci se ponose svojim dijalektom. Ponekad su razlike između dijalekata jasne na različitim nadmorskim visinama, a da ne pričamo na geografksim dužinama i širinama u ovoj maloj zemlji. Tako mala zemlja, atako mnogo dijalekata. Švajcarski standradni nemački se uči u školi. To je jezik medija, ali to nije govorni jezik i nije jezik koji će Švajcarac osetiti kao svoj. Kada odu u Nemačku Švajcarci se tvrdoglavo drže helvtizama. Taj jezik se razlikuje u pravopisu od nemačkog. Dok se nemački jos bori sa “scharfes s”, Švajcarci su to odavno izbacili. Zbog francuskih pisaćih mašina početni umlauti se pišu bez dijakritika. Problem Švajcarske je upravo ta velika jezička reznolikost i gotov je nemoguće napraviti jedan standardni švajcarski jezik, koji bi mogao da obuhvati govor Bazela, Ciriha ili Valisa, a posebno da bi obuhvatio neke lokalne specifičnosti u tim područjima. Kada sam živela u Švajcarskoj znala sam na Hohdjoču kako se kaže nešto, a oni bi to najnormalnije preveli na švajcarski, recimo, govorni, ali bi nastavili na svom. Jako čudna stvar je kada dvoje razgovaraju, iako je drugačiji vokabular, posebno melodija oni bi se nekako razumeli, a u slučaju da ne razumeju onda potežu za tim svajcarskim standardnim nemačkim, koji se uči u školi.

Gde je tu Balkan? Situacija na Balkanu je posebna. Raspadom SFR Jugoslavije nastalo je mnogo država, koje su napravile i svoje jezike. Mnogi oduzimaju pravu ili daju za pravo nekome da ima svoje jezik, ali ja se nekako vodim liberalnom politikom. Ne mogu JA da uskratim nekom pravo da svoje jezik naziva kako hoće, dokle god ga ja razumem. SFRJ je imala jako surovu jezičku politiku prema srbskom jeziku, jer je torlački dijalekat, koji je, u stvari, potpuno drugi jezik, pretvorila u dijalekat i tako polako počela da guši taj jezik, s druge strane dozvolila je postojanje makedonskog jezika, koji je mnogo bliži torlačkom dijalektu. Hrvatski jezik pokušava od svog “nastanka” da se slovenizuje i da se udalji od srbskog jezika stvarajući nele neologizme, koje niko ne koristi. Najbolji primer je snimak devojčice koja čita reč ispod slike “G-L-A-Č-A-L-O” i kaže: PEGLA! Muslimani pokušavaju da budu specifični napornim uvođenjem turcizama i arabizama. Crnogorci su istakli potrebu za svojim jezikom, ali sva njihova književnost je bazirana na srbskim motivima. Glavno delo književnosti srbske, a i crnogorske “Gorski vijenac” spominje Srbe i posvećen je Srbima, tako da bi se tu politički prevodioci jako namučili. Napravljena je čak i neka gramatika crnogorskog jezika, koju su pisali, gle čuda, ljudi iz Srbije. Crna Gora i Srbija su jako kulturno i istorijski vezane i to je jako teško zaobići. Sličan primer bi mogao da bude sa indonezijskim i malajskim, koju su sustinski isti jezici, ali imaju razliku u vokabularu.

Jezike određuje politika, mnogi, kažu, ali to je delimično istina. Istina je da se sam jezik formira u odnosu na kulturni krug od kojeg zavisi. Kada država postane dominantna u tehnološkom, ekonomskom, postaje i u kulturnom području. Nametanje imena jezika, a i sama potreba za jezikom kako odlikom nacionalnog identiteta je primitivna, posebno, što odlaskom u ekonomski naprednija društva pojedinci zamenjuju svoj jezik za jezik svoje sredine. Uporno i tvrdoglavo držanje svog univerzuma vodi do samoizolacije i geotizacije.