Moj/ Tvoj Beograd

Pre neki dan sam tvitovala s jednim slatkim dečkom o Beogradu. On zna koji je, a sada se oženio i šta da kaže. Neka je njemu sa srećom, ali sve manje šanse vidim da ću se udati za nekog dečka u skorije vreme. Iza svakog mog bloga, stoji jedno ozbiljno razmišljanje, jer cenim sagovornike, ali i čitaoce. Tako da nisam odmah napisala ovaj blog, ali sam dugo razmišljala, šta i kako da napišem, a da ne budem previše gruba ili pristrasna. Kao i uvek iskreno ću vam sve reći. Ovaj blog sam napisala, jer je bio komentar o tome da se stranci oduševljavaju Beogradom i da sigurno niko neće reći nešto ružno.

Sigurno niko ništa neće reći ružno, jer govori za televiziju, nalazi se na odmoru, ne vidi ništa. Da bi se neki grad shvatio, možda i zavoleo, treba provesto dosta vremena i osetiti život tih ljudi, pre svega svakodnevni. Ako me neko pita koji mi je najomiljeniji grad uvek će mi to biti Tel Aviv, jer sam tamo odrasla, iako sam rođena u Beogradu, ali JA to ne ističem, osim kad treba nekom da istaknem. Gradovi u kojima sam živela duže od mesec dana kao i svaki građanin su: Cirih, Lucern, Beograd, Njujork, Majemi, Los Andjelis, Buenos Aires, Montevideo, Sau Paulu, Sen Diego, Toronto, London, Barselona, Milano, Sien, Pariz, Sen Trope, Nica, Berlin, Atina, Singapur, Bombaj, Tokio, Sidnej, Brizbn. Prilicno sam proputovala zahvaljujući poslu i poslu moje mame i nisam sve gradove nabrojala, jer se nisam zadrzavala toliko.

Pored Tel Aviva, gradovi koji su za mene savršeni su: Buenos Aires, Njujork, Los Endjeliz – Amerika je uvek broj 1, Toronto, Barselona, Singapur, Sidnej. Države: Izrael, uvek, Amerika, odmah posle Izraela, Kanada, Francuska, Engleska, Singapur, Južna Afrika i Sidnej. Inace, provela sam 4 meseca u Južnoj Africi, ali ne samo u jednom mestu i to sa desetak godina.

U Beograd sam došla pre par godina. Moja mama je odlučila da se vrati u Srbiju, još dok je vladala Demokratska stranka, pošto je ona videla Srbiju kao prosperitetno tržište. Mislim da joj je to bio izgovor da se vrati svojim korenima, jer ona je jako uspešna poslovna žena i ne pravi loše poslovne procene, zato je i napravila ogromno bogatstvo. Iako sam kao mala devojčica povremeno dolazila u Beograd, povučena društvom, nisam preterano obraćala pažnju na neke stvari, osim da sam primetila da su ovde deca lažovi i prevrtljivci. Kasnije sam videla da je to opšta karakteristika ljudi ovde, tako da… verovao, ne verovao… isto ti je.

Beograd smatram prosečnim milionskim, kosmopolitskim gradom. Ne bih mogla da izdvojim da ima nešto posebno, zbog čega bih došla da živim u njemu ili da ga posetim. Zanimljivih građevina ima, mesta za provod su mi kopija mnogo boljih mesta na kojima sam bila. Kada sam došla ovde htela sam malo da osetim duh kafane i postala sam Pevačica. Najbolji opis toga je da je bilo – zabavno. Ovde se na taj posao gleda s visine, ali ovde ljudi potcenjuju sve poslove, tako da i to preskačem. U Beogradu je mnogo službi loše organizovano, ali je organizovano. Za vreme Đilasa grad je fantastično funkcionisao i to uvek kažem. Nisam baš imala osećaj da se Beograd mnogo razlikuje od ostalih evropskih gradovi ni po higijeni, a ni po uređenosti. JA sam svesna da je ovo siromašna zemlja i ne mogu da kažem da je ovaj grad odvratan, zato što nije kao Beć ili Curi. Svesna sam situacije i ne izmišljam nešto nemoguće, ali sada mogu da kažem da je grad unakažen, raskopan, ali to je taj naprednjački/ radikalski način vođenja zemlje – “Da samo izgleda da se nešto radi”. Ono što mene najviše nervira kao građanku ovog grada je saobraćaj, koji je stvarno loše organizovan. Zahvaljujući gradonačelniku Đilasu, napravljen je most, koji je prilično rasteretio saobraćaj u gradu. Ipak, ovde postoji neka mentalitetska falinka kada je u pitanju saobraćaj. Srbi su jako loši vozači, ali su ubeđeni da voze dobro i jedina oznaka sposobnosti je brza vožnja, preticanje i izbijanje na vrh neke zamišljene kolone. Ja ko teško propuštaju nekog ispred sebe, pretiču kolonu, voze zaustavnom trakom. Svi negde žure, a nemaju razlog za to. Volim kada mi neko na autoputu blica da se pomerim, a ispred mene je kolona, onda se ja pomerim, on se stane na moje mesto i ne može dalje, a ja stanem iza njega i navalim da mu blicam. Onda on koči, pokušava da me uplaši, da ću ga udariti, a znam da neće, jer obično ta sirotinja nema ništa sem auta u životu. Pored toga, prolazak kroz trepćuća svetla. A, što ne znaju da se parkiraju. Muškarci se obavezno se smeju ženama, a ni oni ništa nisu bolji. Onda nedostatak strpljenja, pa kad stanu na sred ulice da se dogovaraju. Grci su nevaspitani vozači, ali znaju da voze, a u Srbiji su vozači, em nevaspitani, em ne znaju da voze. Imam još o vožnji da pričam i o vozačima Audija, koji su specifični u Srbiji.

Kada moji prijatelji dođu u Beograd, obično im preporučim šetnje po starom gradu. Neki navale na jeftinu hranu u Skadarliji, ali meni ta Skadarlija i nije neki doživljaj. Ranije je bilo više mesta za izlazak, ali sada svi pevaju iste pesme i to Zvezda Granda. To mi je kao da slušam televizor. Pevači se oblače i pevaju kopirajući Grand produkciju, tako da mi je neka pevačica, koja zna da peva a oblači se kod Kineza zanimljivija, nego svi ti markirani seljaci, koji to ne znaju da nose.

U pozorište, uglavnom, idu ljudi, koji žele da budu viđeni tamo. Ne znam, da li banke još uvek daju svojim klijentima besplatne karte, pa se oni osećaju kao neka gospoda i naglašavaju taj odlazak u pozorište. Ta gospoda uglavnom čita Jelenu Bačić Alimpić, ali ide i na koncerte Sergeja Ćetkovića i Lepe Brene. Često sam primećivala i studente iz provincije, koji su masovno išli po pozorištima, jer pretpostavljam da je to nešto novo za njih i bili su mi simpatični onako nevešti, kako pažljivo posmatraju šta treba da rade da se ne bi ispalili. Upravo je specifičnost Beograda to, da se jako podsmevaju različitostima u okviru Srbije, ali strance obožavaju. To je valjda neki kompleks, podanički mentalitet, koji je stvorio komunizam.

Sportski kapaciteti grada su raznovrsni i katastrofični. Bavljenje sportom nije skupo, ali je oprema skupa i nedostupna. Nema velikog izbora spotske opreme. Bazeni su prilično prljavi, plivači su nevaspitani i neuredni. Zbog toga JA idem u privatne sportske centre, koji su s druge strane skupi. Jedno vreme sam imala bazen na krovu stana u kojem sam živela, ali nisam mogla da nađem normalnu osobu za održavanje bazena i svi su komentarisali, što je moj trener održavao i bazen. To je bilo u ugovoru i nije mi jasno, zašto je to bilo ponižavajuće, mogao je da ne prihvati posao, ali ovde bi ljudi da dobiju posao, visoku platu i da ništa ne rade.

Eto, ovo je neka moja slika Beograda. Ranije sam bila više inspirisana da pišem, ali sada više i nisam nešto, ali sam htela malo da dam neki svoj utisak. Od kada sam počela zbog ove teme da analiziram grad, shvatila sam koliko mi nedostaje Tel Aviv. Ne mogu da se vratim tamo, ako mi je bolje, kako vole da dočekaju pametnjakovići ovde, jer želim da što više budem sa mamom.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s