Pauza

Dragi drugari, mnogi od vas su se zabrinuli, kada su saznali da moram da se povučem sa društvenih mreža zbog nekih životnih problema, koji su mi se desili. Vi dobro znate da sa vama delim i dobro i zlo, ali i vi sa mnom. Svima želim da pomognem i znate da sam pomagala ljudima i psihološki i medicinski kada god je bilo nekome potrebno. Nažalost, već duži niz meseci događale su se mnoge stvari u MOM životu, kojima nisam htela da pridajem veliku pažnju i na kraju je došlo do još ozbiljnijih stvari. 

Mnogi mi kažu: “Cico, ti na svoja pleća ne možeš da staviš sve muke sveta i da celom svetu pomogneš i da svima budeš dobra.” JA volim da pomažem i da budem dobra prema svakome, a to i sami znate. Borim se za prava biljaka, životinja, ali i ljudi i dece. Svetu se ne može ugoditi, ali ja pokušavam bar malo da ovaj svet učinim lepim i veselim.

Moji problemi su počeli krajem prošle godine, preciznije u novembru. Kao što znate, ja sam imala svoj privatni biznis. U Srbiji, ako nisi zaposlen ili si neradnik ili si nekog pokrao. Pokušavajući da se odbranim od te etikete, ali i da se spasim od agencije za zapošljavanje, pokrenula sam svoj biznis. Četiri mlađe žene su radile kod mene. Imale su plaćenu obuku u inostranstvu. One su imale jako dobre plate i jako dobre bakšiše, od kojih su samo mogle da žive. Pošto sam došla iz civilizacije, bili su im i uslovi civilizovani, kapitalistički, a ne kako komunisti zamišljaju kapitalizam. Imale su redovnu, naglašavam, jako dobru i redovnu platu, imale su pravo na tri nedelje plaćenog godišnjeg odmora, plaćeno bolovanje u potpunosti, svakoga dana pauzu za ručak, koje su poručivale odakle su htele. Jedina zabrana je bila za pušenje, ali nisu inače pušile, tako da ih ni to nije pogađalo. Dve su dobile i dve nedelje odmora kada su se udale. Ubrzo sam dala otkaz Danijeli, jer je redovno kasnila. Imala je pravo da dođe taksijem i to bi joj bilo refundirano, jer im je inače bio plaćen prevoz, ali ona nije vozila. Svi mi imamo probleme, ali je posao posao. I moj biznis je jako dobro funkcionisao. Imala sam dosta mušterija, upoznala sam mnogo ljudi, ali nisam davala na veresiju usluge samo zato što je neko “selebriti”, jer ovde ljudi u Srbiji umišljaju da se vrti oko njih Univerzum, samo zato što su se nakašljali u nekoj jadnoj seriji Radoša Bajića.

Kako se rusofilski, naprednjački oblak zla gomilao nad Srbijom, tako je meni bilo sve gore i gore s poslom. Morala sam da zatvorim jedan lokal, jer ljudi nisu imali para. Iako je moj biznis počeo da posustaje, moje radnice su dobijale platu u potpunosti kao da se ništa nije promenilo. Poslovala sam sa gubitkom, ali je plata bila redovna, a bakšiša je bilo sve manje. Već sam počela da razmišljam o zatvaranju svog biznisa u septembru prošle godine, ali mi je bilo žao da Ivana i Sladža ostanu bez posla. U novembru je Ivana odlučila da da otkaz. Rekla mi je da više ne može da radi za nisku platu šest sati dnevno i da hoće da nađe nešto bolje. Ja sam joj poželela sreću. Ja sam je pitala da li hoće da ostane da radi, dok ne nađe nešto bolje, ali ona mi je jasno rekla da ne želi. Isplatila sam joj polovinu meseca i rastale smo se kao ljudi. Bilo mi je jako teško zbog odlaska, jer je ona bila tu od samog početka, ali ne želim da kvarim nekom sreću. Ostala je još Sladža. Na kraju sam morala da zatvorim salon, jer mi je bilo besmisleno da ceo teret padne na njena pleća, jer ja nisam navikla da izrabljujem radnike, pošto sam kapitalistkinja. Ipak, pred zatvaranje salona, preciznije posle dve nedelje od otkaza, vratila se Ivana i pitala me je da je ponovo primim na posao. Ona nije bila zadovoljna platom od 700 evra, a ispostavilo se da nije ni znala kolike su plate po Srbiji. Jednostavno sam je odbila, jer me je napustila i to je bilo to. Ubrzo sam zatvorila salon, a Sladžu sam plaćala dok nije našla posao, iako Sladža kaže da bi više volela da ga nije ni našla. Sladža je jako vredna žena, inače je Ciganka i imala je baš težak život. Moja bivša kućna pomoćnica Milanka ju je jako mrzela. I stalno mi je govorila da misli da je ona lopov, a mislim da i Milanka ima ciganske krvi, pa tu uvek postoji neka netrpeljivost.

Pored tog poslovnog problema, uginule su mi sve čivave. Počelo još pre skoro godinu dana, kada je uginula moja čivava Rosalinda zatime  se razbolela od tuge i moja čivava Esmeralda, ona je posle bolesti uginula, a za njom od tuge i Izabela u decembru. Baš mi je tako rekao veterinar. U to vreme su mi se uselili Beba i Boban, s kojim sam tada raskinula i u tom najtežem stresu sam morala svakodnevno da slušam njihova izvoljevanja i budalesanja. Pored toga tu mi je nad glavom titrala i Milanka, moja tadašnja kućna pomoćnica. Moje dve pudilce užasno tuguju zbog svojih drugarica i dalje. Stres i tuga su jako teška stanja. I ja sam bila skrhana bolom, ali sam se borila uzdignute glave i mislili ste da je kod mene sve u najboljem redu. 

Uskoro sam otkrila Bobanovu i Bebinu prevaru, jer su svoje stanove iznajmili, a živeli su u mome. Bobana sam najurila, a Beba je ostala, s tim što je povremeno plaćala račune. U martu mi je došao bivši dečko iz Italije RB. Na kraju marta sam se smuvala i s mojim bivšim dečkom Ognjenom iz Švajcarske. Da, to je novost da je bivši, ali o tome ću malo kasnije.

Pred sam Uskrs sam odlučila da se povučem sa Tvitera, jer sam saznala jednu jako tešku vest, a to je da se moja Nana jako razbolela. Ona je bila moja dadilja i naša kućepaziteljka u Izraelu. Preživela je Holokaust jedina iz svoje porodice. Zahvaljujući njoj sam naučila srbski, upoznala sam se sa srbskom kuhinjom i kulturom, jer je ona insistirala da znam o svom poreklu, jer je ona strada zbog svog porekla. Mojoj Nana je poreklom iz Poljske, ali je to sada Ukrajina, bukvalno na granici sa Poljskom, i ona me je naučila tako neku mešavinu poljskog i ukrajinskog. Živela je u nekom malom selu. Nemci su ih deportovali u razne koncentracione logore. Ona je otišla sa mamom i jednom sestrom, a druge sestre, braća i otac su prebačeni u druge logore. Nikada ih više nije videla.  Jedna sestra i brat su ubijeni u Sobiboru, otac i drugi brat u Majdaneku. O drugoj sestri nikad ništa nije saznala. Njena mama, sestra i ona su prebačene u Krakov gde su bile u getu. Ona je imala 9 godina i za nju je Krakov bio pojam o kojem je slušala iz priča, ali je došla u pakao. Ubrzo joj je sestra umrla, jer je bila na prisilnom radu. Posle toga su ona i majka prebačene u jedan koncentracioni logor i tu joj je majka umrla. Posle rata moju Nanu je uzela jedna jevrejska porodica i odveli su je u Izrael. Pokušavali su da uđu u trag njenom stricu, ujaku, tetkama i ostaloj rodbini, ali, nažalost, to je bilo jako teško. Odrastala je sama sa tim ljudima, koji su je pazili kao svoju decu, ali je uvek nekako čekala da joj “dođe brat i odvede je na klizanje na jezero”, jer je to poslednje što joj je rekao da ne bi plakala kada su ih uhvatili. A, ona je jako volela tog svog brata i često mi je pričala o njemu. On je imao motor i konja i on je vozio na motoru. To je tada bilo kao da sada neko ima avion. Ona je jaka žena. Nikada nije volela da putuje avionom i jedino je putovala kod mene u Srbiju. Sada je odlučila da ode u Grčku na lečenje. JA sam htela da putuje avionom, ali je putovala brodom. U Grčkoj ima bratića (iz te nove porodice). Njena bolest me je jako pogodila. I to je jedan od razloga, zašto sam se povukla sa društvenih mreža. 

Mnogi su me pitali u privatnim porukama i za Milanku. Milanka je otpuštena posle Uskrsa. Ne volim da pričam o nekim stvarima, ali ima jedno mesto sa decom, koje ja pomažem. Svake godine i za svaki veći praznik, ja im priredim neku radost. Tako sam spremila i ove godine da odnesem deci neke igračke i čokoladna jaja, koja pravim, jer sam JA veganka i ne farbam jaja. Spremila sam to u jednu kutiju, ali je kutija sutradan odjednom nestala. Sa mnom je bila Milanka i pitala sam je gde je kutija. Ona, znajući da sam potresena zbog Nane je počela da me pravi ludom i da mi govori da nikakve kutije nije bilo. Ona je znala da je to spremljeno za tu decu, ali je prosto ukrala. Ja sam je naterala da prizna i rekla je da toj deci ne treba ništa i da je tu kutiju poslala svojim unučićima, kojima ja i inače saljem poklone. Pored toga, još mi je rekla za Nanu da se brinem “oko neke izlapele babetine”, a ta žena je meni i majka i baka i prijateljica. Jednostavno, ja sam joj uručila otkaz. Rekla sam joj da skupi stvari i da ne želim da je vidim. Ona je počela da se dernja, plače, kuka, valja se po podu. Kada je videla da me neće dotaći, otišla je do moje mame po običaju da joj se žali, kako je sirotinja. Ja sam rekla mami o čemu se radi i da me ne zanima šta ona misli o Milanki i da se moja saradnja s njom završila. RB se sav isprepadao. Bebi sam rekla da ne sme da pisne. I tako je Milanka, konačno, dobila šut kartu. 

Još jedan od problema je nastao sa RB. Nas dvoje smo pre par godina, dok smo se muvali započeli zajednički biznis. On je kupio neke vinograde i nas dvoje smo tu započeli proizvodnju: on vina, a ja soka od grožđa. To je mala vinarija, ali je bila luksuzna i ekskluzivna. On je zapao u finansijsku krizu zbog razvoda i ženidbe. On je hteo da se ja udam za njega, ali on nije bio razveden, a sa njegovom bivšom ženom sam bila dobra drugarica. Htela sam da se to u potpunosti raščisti. O tome sam pisala u ovom blogu. Pošto je on glup za život i posao, ali sladak, morala sam da mu pomognem i otkupila sam polovinu njegovog imanja. Ispalo je sada da je on založio celo imanje pod hipoteku. Više nisam znala šta da radim. Da ga ubijem… ne mogu, jer ne ubijam ljude. To je uradio bez ikakvog razgovora sa mnom. Njegova deca moraju da idu u školu u on je ostao bez prihoda, jer je finansirao neke gluposti, neke filmove i slične poduhvate, koji nisu uspeli. On je Lav u horoskpu i voli da se pravi da je neki umetnik i da iyigrava neki nivo. On se vratio u Italiju, jer mu ističe boravak od tri meseca, da bi mogao opet da dođe tokom ove godine. Šta radi, ne znam, jer se sada najviše brinem za Nanu.

Posle 1. maja sam raskinula sa Ognjenom. Meni je oduvek 1. maj bio odvratan, jer me je podsećao na komunizam. U Izraelu su se ponekad dešavale neke demonstracije neradnika, ali mi je to uvek bilo asocijacija na gulage, genocid, Rusiju, Tita, komunizam, Putina i Islam. Ognjen je hteo da idemo s nekim prijateljima na prvomajski uranak. Ja sam to odmah odbila. Objasnila sam zašto, a onda sam mu rekla i da će padati kiša. Oni su planirali da ubiju neku životinju. Pravi satanizam. On je trebalo da se vrati u Švajcarsku. Uveče je došao kod mene i rekao mi da hoće da idem sa njim da živimo. U meni “vidi osobu sa kojom bi mogao da provede ceo život.” Vi znate da ja volim Švajcarsku, ali se često setim zlostavljanja koje sam trpela u srednjoj školi. Ja sam mu rekla da se mi ne poznajemo dovoljno dugo i da trenutno ne mogu da napravim tu promenu u životu. On je rekao da on ne može da ostane da živi u Srbiji, jer mora da ide da radi. Tako smo se rastali. Nažalost, nisam imala ni snage da mi bude žao što smo raskinuli, jer sam imala toliko posla i obaveza, a posebno što moram da komuniciram i sa mojim advokatom u Italiji i sređujem ovo što je RB zabrljao. Ognjen je nekako došao kao prava osoba u pogrešno vreme.

Drugari, ovo je opis mog trenutnog života. Mislim da sam vam negde i dužna da kažem šta se dešava. Postoje i neke druge stvari, koje su mi se sjurile na pleća. Imam novu kućnu pomoćnicu Radu, koja nije lagala u CV- ju, jer ne zna ni da ga napiše. Rekla je da joj je ćerka napisala. Polako se uhodava u moj način života. Ona nije imala iskustvo sa celodnevnim boravkom, ali vidim da joj prija. Iznenađena je kako sam ljubazna prema njoj, jer ju je bivša poslodavka urnisala i ponižavala. Stvarno mi nije jasno, kako se ljudi u Srbiji toliko zaljubljeni u komunizam i pričaju kako se u komunizmu cenio radnik, a prema radnicima se odnose kao prema robovima. Skoro joj se sin oženio i ovo joj je prilika da ih pusti da žive sami. Ja sam oprezna, jer ljudi u Srbiji su, ipak, neradnici.

Drugari, za sada se neću javljati, jer ja ne znam da lažem i da se pretvaram, pošto svakog jutra, poželim svima dobro jutro i to zaista želim, a sada ne mogu da poželim, jer ne mogu da se sastavim svkog jutra. Idem redovno na Cicafitnes. Počela sam da držim i časove plivanja ćerki moje drugarice Dragane. Malo imam problema s Draganom, jer joj je skupo da plaća bazen, a ja ne volim da idem na javne bazene, ali nije ni važno. Mala lepo napreduje.

BUdite mi dobri, drugari, i jedva čekam da se ponovo svakodnevno čujemo. Najviše na svetu Vas voli Samovaša Cica.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s