De lingva

Moj naslov je postavljen na latinskom, jer je to jedan jezik, koji je globalno uspeo da se proširi u raznim oblicima svetom, preko svoje kulture, prava, politike, jezika, kniževnosti i svih drugih oblika materijalne i nematerijalne umetnosti. Danas ljudi vole da se bave nebitnim temama i izdaju se za neke lingviste, skrivajući u sebi žar borbe za tlom i nekim bespotrebnim ponosom. Još kao mala devojčica postala sam govornica više jezika. Moj prvi jezik je bio hebrejski, drugi španski, a treći srbski, možda je srbski i drugi. Od treće godine sam učila engleski i kao da mi je maternji. Imala sam priliku, kao što znate da se školujem u raznim zemljama, živim i radim. Da bih mogla da potkrepim ovaj tekst svojim iskustvima navešću zemlje u kojima sam se školovala ili provela neki duži vremenski period. To su: Izrael, Švajcarska, Amerika, Kanada, Francuska, Španija, Norveška. Bila sam i u mnogim drugim zemljama, ali to više smatram turističkim posetama.

Danas engleski jezik dominira svetom. Ta dominacija je započela od sredine 19. veka, kada je britanska imperija počela da se širi svetom i civilizuje narod, ja podržavam kolonijalizam, tako da je to za mene civilizovanje i ovom prilikom ne želim raspravu o tome. Posle 1919. godine on je preuzeo u potpunosti primat nad francuskim, tako da je postao globalni jezik, posebno sa razvojem svetskih telekomunikacija i dekolonizacija (decivilizovanja, prim. autorke) od 1960-ih godina. Iako se engleskom jeziku zlobno proriče neka crna sudbina, iapk, on i dalje suvereno vlada, a svakoga dana izumire po neki primitivan jezik sa malo govornika. To što je primitivan, ne  treba da ima negativno značenje, nego je jezik jednostavniji. Mržnja sveta je uprta protiv engleskog jezika, a da li imamo razloga za to. Nemamo. Engleski jezik nije prvi globalni svetski jezik. Engleski jezik je isplivao na svetski vrh, zlobnici će reći nasilno, ali ja se ne bih složila. 

Prvi pokušaj globalnog nametanja jezika se dogodio za vreme Aleksandra Velikog. Njegov proces helenizacije imao je za cilj nametanje helenskog (grčkog) načina života, jezika, kulture i umetnosti. Dok se uveliko na Balkanu, posebno u Srbiji on doživljava kao neki oslobodilac i neko ko je “civilizovao narode”, normalni ljudi će shvatiti da je to upravo bilo prisilno nametanje. Jeevreji imaju praznik Hanuku, koji se baš odnosi na borbu protiv uvođenje mnogoboštva i sličnih helenskih ideja narodima Azije. Sledeći globalni jezik je bio latinski. Stari Rimljani su preuzeli grčku kulturu, tako da su bili tolerantni prema grčkom, koji je pri kraju Carstva bio drugi zvanični jezik, ali je i tokom postojanja Rimske države bio jezik kulture i umetničkog stvaralaštva. Ostatak latinskog se vidi i danas preko romanskih jezika, koji su zastupljeni u skoro tri četvrtine svetske teritorije. Ulogu latinskog je preuzeo francuski, koji je bio jezik kulture, diplomatije, iako je Španije otkrićem Amerike raširila svoj uticaj na te teritorije, francuski je bio prestižan jezik, a u samoj Francuskoj, svi drugi oblici i dijaletki su potiskivani i potiskuju se, osim  pariskog dijalekta, koji je prepoznatljiv po grleno, famoznom “francuskom R”. Sad na mesto francuskog je dosao engleski, koji je gramatički jednostavniji.

Sam engleski jezik je prošao kroz mnogo faza i pretrpeo je mnoge uticaje. Ja ga svrstavam u skandinavske jezike, iako je opšteprihvaćeno mišljenje da je zapadno germanski jezik. Ne bih ulazila u detalje moje teorije sada. Engleski jezik je jezik, koji ima više varijanti, koje se govore širom sveta: u Evropi, na američkim kontinetnima, u Africi, u Australiji, Aziji. Svi “govore engleskim”, ali niko ne uzima lokalnu varijantu kao standardnu. Da li to baš tako? Nacionalisti, koji vide jezik kao osnovu nacionalnosti vole da se pozovu na engleski, nemački, španski kao primere, ali to nije sasvim tačno. Engleska, Škotska, Francuska su bile glavne zemlje, koje su kolonizovale Severnu Ameriku (Šveđani i Holanđani i dr. nisu bitni za ovu priču). Ljudi koji su došli iz Engleske su bili pre svega kalvinistički orijentisani protestaniti, koje često nazivaju “hodočasnicima” – Pilgrims, zbog želje da pročiste religiju, pre svega Anglikansku Crkvu njih su nazivali Puritancima. Puritanci su pokušavali da kontrolišu što veći deo života kolonista i imali su svoj poseban, jednoobrazan način života, ubrzo je Severna Amerika postala centar za doseljavanje mnogi progonjenih, ekstremnijih protestantskih grupa, kao što su Anabaptisti, Menoniti, Moravska braća i Kvekeri, koji su posebno naseljeni u koloniji Pensilvaniji. Bilo je i drugih religijskih grupa. Dolazeći iz Engleske i pokušavajući da stvore “Novu Englesku” bolju i pročišćeniju, oni su stvorili jedan novi način života, koji je trebalo da prihvati različitost imigranata i bežeći od progona, oni su prihvatili slobodu i želeli su da je pruže svima. Posebno veliku gupu imigranata su činili ljudi sa teritorije današnje Nemačke, Holandije i Švajcarske. Progonjeni, smoreni verskim ratovima i siromašnim životom, našli su utočište u novoj, ogromnoj, beskonačnoj slobodnoj zemlji. Svaka ta kolonija je imala neke svoje specifičnosti u Merilandu su se naseljavali katolici, južnije kolonije su naseljavali Škoti, Irci protestanti i Francuzi protestanti. U svoj toj gomili svako je govorio svojim jezikom, međutim, u Americi nije uveden zvanični jezik, jer u liberalnoj zemlji se ne može ništa nametati, pa tako i jezik. Postoji neka anegdota da je na raspavi da li će biti glavni jezik komunikacije između engleskog i nemackog pri glasanju jedan poslanik zasapao i zato engleski odneo primat, ali to je samo jedna anegdota. Svako može da priča svojim jezikom dok ga druga osoba razume. Kada se 13 kolonija otcepilo od Velike Britanije, oni su pokušali da naprave potpuno novi “američki” način života. Tako su pokušali i da naprave američki jezik, čuveni lingvista Noa Vebrster je objavio rečnik sa američkim pravopisom, koji se oslanjao na latinske pozajmljenice iz doba Renesanse, koje su došle u engleski jezik, za razliku od britanskog standarda, koji je oslanjao na pozajmljenice iz francuskog. Tadašnje Sejdinjene Američke Države su bila jedna prilično konfuzna i siromašna zemlja, koja je bila okružena Britanskom imperijom i koja je jako kuturno i religijski zavisla od nje. Iako je pobeđenja Velika Britanija je i dalje bila jako bitan činilac u američkoom društvu i politici, posebno, jer se favorizovala migracija sa Britanskih ostrva. Zato je vremenom taj pokušaj uvođenja američkog jezika zaboravljen. Slična situacija je bila i u nekim britanskim kolonijama, koje su se vremenom transformisale do današnjih nezavisnih država. Kanada je zadržala britanski pravopis. U Australiji je POčetkom 20. veka postojala struja za pojednostavljenjem pisanja u engleskom jeziku, da bi se razvio autralijski kulturni i lingvistički identitet, ali kod njih je i dalje jako osećaj pripadnosti i povezanosti sa Velikom Britanijom. Osim Amerike i tog blagog pokušaja u Australiji, koji bi doveo do velike zbrke zbog mnogo homofona i homonima, nije bilo drugih pokušaja. Svi govore engleski, jer pripadaju anglo-saksonskom kulturnom krugu.

Španski jezik se pre svega proširio na Latinsku Ameriku, a sve više se migracijom javlja i u Severnoj Americi. U Španiji ga Španci zovu španski, ali u Latinskoj Americi su države podeljene po tom pitanju, neke ga nazivaju kastilijanski, a neke španski. U Argentini, Urugvaju, Čile, Paragvaju ga nazivaju kastilijanski, to znam iz iskustva u ostalim nisam primetila. I ove zemlje su pokušale da prihvate reformu pojednostavljenja pravopisa, koji bi vodio ka fonetizaciji jezika. To je napravio lingvitsta iz Venecuele Andres Beljo. Čilenaci su tu ortografiju oberučke prihvatili, ali se vremenom odustalo, jer nije toliko bilo popularno širom španskog govornog područja. Ipak, španski i kastilijanski su jako bitni kada kažete nekom iz Latinske Amerike. Argentinci nikada neće reći španski, čak im je to i uvredljivo.

Nemački jezik je jedan od najpoznatijih pluricentričnih jezika. Luterov prevod Biblije na narodni jezik udario je temelje stvaranju standardnog jezika uopšte. Nemačka je bila jako politički, kulturno, mentalitetski, nacionalno i jezički razuđena. Nije postojala centralna vlast, ali je Luterov prevod omogućio da se postavi neka norma u nemačkom pravopisu. Kao domonantan faktor nemački se proširio na Okolne zemlje, pre svega Austriju, koja je bila politički povezana sa Nemačkom, kao pretendent na nemački presto i Švajcarsku, koja je isto tako bila razuđena. Jak polet i razvoj nemačke kulture i kniževnosti doveo je do toga da se nemački nametne i Hohdojč je prihvaćen kao standardni jezik u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. Međutim, u samoj Švajcarskoj je jezička situacija savim drugačija. Germanofonska zajednica je višebrojnija u odnosu na ostale zajednice i tokom razvoja švajcarske države, oni su bili spremni da prihvate i lingvističke različitosi, koje su se već ulaskom protestantske Ženeve u Konfederaciju. Za razliku od drugih lingvističkih delova Švajcarske, germanofoni je najtvrodglaviji u očuvanju helvetskoh identiteta, pre svega, u jeziku. Germanofona Švajcarska zauzima severne, centralne, istočne i jugoistočne delove Švajcarske. Taj jezik koji se govori je alemanski, koji ima mnoštvo podrgupa u sebi, a koji se sastoji iz bezbroj dijalekata. Za razliku od ostalih zemalja, koje dijalekte kriju, Švajcarci se ponose svojim dijalektom. Ponekad su razlike između dijalekata jasne na različitim nadmorskim visinama, a da ne pričamo na geografksim dužinama i širinama u ovoj maloj zemlji. Tako mala zemlja, atako mnogo dijalekata. Švajcarski standradni nemački se uči u školi. To je jezik medija, ali to nije govorni jezik i nije jezik koji će Švajcarac osetiti kao svoj. Kada odu u Nemačku Švajcarci se tvrdoglavo drže helvtizama. Taj jezik se razlikuje u pravopisu od nemačkog. Dok se nemački jos bori sa “scharfes s”, Švajcarci su to odavno izbacili. Zbog francuskih pisaćih mašina početni umlauti se pišu bez dijakritika. Problem Švajcarske je upravo ta velika jezička reznolikost i gotov je nemoguće napraviti jedan standardni švajcarski jezik, koji bi mogao da obuhvati govor Bazela, Ciriha ili Valisa, a posebno da bi obuhvatio neke lokalne specifičnosti u tim područjima. Kada sam živela u Švajcarskoj znala sam na Hohdjoču kako se kaže nešto, a oni bi to najnormalnije preveli na švajcarski, recimo, govorni, ali bi nastavili na svom. Jako čudna stvar je kada dvoje razgovaraju, iako je drugačiji vokabular, posebno melodija oni bi se nekako razumeli, a u slučaju da ne razumeju onda potežu za tim svajcarskim standardnim nemačkim, koji se uči u školi.

Gde je tu Balkan? Situacija na Balkanu je posebna. Raspadom SFR Jugoslavije nastalo je mnogo država, koje su napravile i svoje jezike. Mnogi oduzimaju pravu ili daju za pravo nekome da ima svoje jezik, ali ja se nekako vodim liberalnom politikom. Ne mogu JA da uskratim nekom pravo da svoje jezik naziva kako hoće, dokle god ga ja razumem. SFRJ je imala jako surovu jezičku politiku prema srbskom jeziku, jer je torlački dijalekat, koji je, u stvari, potpuno drugi jezik, pretvorila u dijalekat i tako polako počela da guši taj jezik, s druge strane dozvolila je postojanje makedonskog jezika, koji je mnogo bliži torlačkom dijalektu. Hrvatski jezik pokušava od svog “nastanka” da se slovenizuje i da se udalji od srbskog jezika stvarajući nele neologizme, koje niko ne koristi. Najbolji primer je snimak devojčice koja čita reč ispod slike “G-L-A-Č-A-L-O” i kaže: PEGLA! Muslimani pokušavaju da budu specifični napornim uvođenjem turcizama i arabizama. Crnogorci su istakli potrebu za svojim jezikom, ali sva njihova književnost je bazirana na srbskim motivima. Glavno delo književnosti srbske, a i crnogorske “Gorski vijenac” spominje Srbe i posvećen je Srbima, tako da bi se tu politički prevodioci jako namučili. Napravljena je čak i neka gramatika crnogorskog jezika, koju su pisali, gle čuda, ljudi iz Srbije. Crna Gora i Srbija su jako kulturno i istorijski vezane i to je jako teško zaobići. Sličan primer bi mogao da bude sa indonezijskim i malajskim, koju su sustinski isti jezici, ali imaju razliku u vokabularu.

Jezike određuje politika, mnogi, kažu, ali to je delimično istina. Istina je da se sam jezik formira u odnosu na kulturni krug od kojeg zavisi. Kada država postane dominantna u tehnološkom, ekonomskom, postaje i u kulturnom području. Nametanje imena jezika, a i sama potreba za jezikom kako odlikom nacionalnog identiteta je primitivna, posebno, što odlaskom u ekonomski naprednija društva pojedinci zamenjuju svoj jezik za jezik svoje sredine. Uporno i tvrdoglavo držanje svog univerzuma vodi do samoizolacije i geotizacije.

 

Zbunjena

Upravo mi se javila moja najbolja drugarica Maca. Ona je super devojka, ali je neki baksuz, uvek nadje nekog glupog dečka. Ovog puta mi je ispričala kako je najbolji drug njenog tate se uvalio u debeli problem. On je malo izgubljen u vremenu i prostoru ima 45 godina, sladak je i stalno putuje negde. Vodi neki život plejboja. Ja sam, inače, saznala za njega da voli svašta da isproba u ljubavi, pa sam tako i saznala da je bio u vezi s jednim dečkom sa Saobraćajnog fakulteta, ali o tome niko ništa ne priča, ali ja ću sada ispričati. Macin tata i ja stalno flertujemo, ali osim flerta nema ništa između nas. On to zna, ja to znam, ali njegova bivša žena, Macina maćeha, ne zna. Stalno ima neke ljubomorne ispade. Prošli put me je gađala cipelom, ali je promašila. Srećom.

Ali da pređem na stvar. Taj mali koji je bio u vezi sa Igorom ima neku devojku, a ta devojka njega vuče za nos. Te voli ga, te ne voli ga i dok ne zna gde se nalazi nađe se negde sa tim Igorom, oni se vide i “Ćao, ćao” do sledećeg puta. Međutim, taj mali ga je pozvao i rekao mu je da mu jako nedostaje, a da se rastužio, jer je hteo da veri tu devojku, koja ga zeza, ali da nije mogao zbog Igora.

Maca me je pitala, šta da kaže Igoru. Ja sam morala da nacrtam na papiru sve te odnose. Ja nisam mogla da se snađem u svemu tome, pa sam joj rekla da kaže tati da sam slobodna posle podne.

Mali apdejt

Nisam vam pisala ovih dana, jer sam bila zauzeta. Imala sam neke goste iz Engleske, pa ugosti ih. Hoće čaj u pet, hoće ovakve kolače, hoće onakve, pa večera, sviđa im se ovo, ne sviđa im se ono. U stvari ko su bili ti gosti zbog kojih sam ja pala s nogu, a moram da priznam da mi je bilo žao i Milanke, koja čak nije stigla da se izbrblja nešto ili da nešto zabrlja kao što ima običaj, kada dođu ljudi iz inostranstva, pa pomisle da sam ja neka robovlasnica, a ja je trpim, jer mi je Mama rekla da imam razumevanja za siromašne. Ja ne bih rekla da je Milanka siromašna, ali baš me briga. Ti gosti su bili tata od mog bivšeg dečka i njegova maćeha. Moraću da vam ispričam sve da biste mogli da shvatite o čemu se radi, a to je jedna priča iz mog života.

Kada sam bila mala učenica, mislim da sam imala 10 godina upoznala sam na jednoj čajanki jednu malo prgavu, ali ljubaznu ženu. Ona me je odmah zavolela, jer mene svi obožavaju. Pričale smo o politici, pošto je ona političarka, putovanjima, ljubavi. Tada nisam bila toliko konzervativna kao sada, ali nisam ni mnogo znala. Ona se oduševila mojim muzičkim talentom, ali i mojim drugim umetničkim talentima za balet, ples, striptiz, slikanje i pisanje. Baš smo se lepo ispričale i počele smo i da se družimo. Ja tako skoknem kod nje u njenu ogromnu kuću kad sam u Londonu ili odem kod nje na selo. Upoznala sam joj i sinove i njihove žene i njenog muža. Svi su me zavoleli istog momenta. Kada smo jednom bile na jahanju ona mi je rekla nešto jako ozbiljno, a to je da ima unuka za mene. To je bilo baš negde kada sam imala 13 godina i kada sam odlučila da ostanem nevina, dok se ne udam posle veze sa onim mojim dečkom. Ja sam čula za njene unuke, ima ih dvojicu, ali mi nisu bili previše zanimljivi, jer sam ja bila u vezama sa ozbiljnijim muškarcima, a oni su bili za mene klinci. Ona je ipak insistirala da se upoznam sa starijim i ja sam to učinila. On se zaljubio, a ja sam bila onako pomalo ravnodušna. Ubrzo smo započeli vezu. On je totalno odlepio za mene, a njegova baba je bila oduševljena. On mi je mnogo pričao o njegovoj mami, koja je poginula u automobilskoj nesreći, a ja sam ga slušala. Međutim, počele su neke trzavice zbog njegove maćehe. Ona je bila ljubomorna na mene, jer su me svi obožavali. Njegovi roditelji su se razveli i svi pričaju da je to zbog njegove maćehe, a ja znam da nije, nego je njegova mama smorila njegovog tatu. Stalno je nešto izmišljala, varala ga, jela i povraćala i on mi je rekao da ga je to smorilo. Stalno se žalila da joj nešto fali. Počela je da vodi razuzdan život i na kraju je imala saobraćajnu nesreću u kojoj je poginula sa nekim ljubavnikom, koji je i mene muvao, iako sam bila maloletna. Samo neću da pričam o tome. Dakle, njegova baba je rekla: “Ti ćeš mi biti snajka i gotovo. Moraš da počneš lepo da se ponašaš i da ne praviš skandale.” Ja sam njoj rekla da ja skandala – nemam, a da me drugi uvlače u njih. Sledeći uslov je bila religija. Ja sam Pravoslavka i od toga ne odustajem. Njegova baba je bila uporna da pređem u Anglikansku crkvu. Rekla mi je da bi sredila da mene prihvate, ali da ne može. Ja sam joj rekla, da sam jako postradala zbog svoje religije tokom mog školovanja i sa mojim bivšim dečkom i da ne mogu da se oderknem toga. Ona je rekla da samo MENE želi za snajku, jer sve ostale devojke su nemoralne. Navela mi je mnoge primere, kako su se tako neke prošvercovale u imućne porodice i dobile status, a onda se pravile blesave i izmotavale se. Ja sam joj rekla da ja nisam takva, ali religiju ne menjam. Ona je rekla i da me ceni, jer sam postojana u religiji i da će me ipak prihvatiti da budem snajak i kao Pravoslavka. Njen muž je bio Pravoslavac, ali je posle prešao u anglikanstvo. On mi je rekao da je to svejedno. Ja to nisam tako gledala. Ipak, ja sam zadržala Pravoslavlje i nastavila sam da se viđam sa njenim unukom. Na jednom letovanju na kojem smo bili nas dvoje on je pokušao da vodi ljubav sa mnom. Ja sam mu rekla: “Ne! Čekaj da se venčamo!” On mi je rekao: “Ja samo želim seks sa tobom. Ti si najbolja devojka, koju sam upoznao. Baš me briga za sve. Sve ću napustiti zbog tebe. Želim te u potpunosti.” Ja sam ga još mali posmatrala, ali sam videla da je taj pogled podmukao. Odmah sam pozvala njegovu babu i rekla sam joj: “Lilibet, ćao! Ja neću seks pre braka. Hoću da se udam kao prava devojka.” Ona se čudila i pitala o čemu se radi. Ja sam joj ispričala i rekla mi je da će to srediti, ali sam joj ja rekla: “Mi ćemo uvek biti prijateljice, ali on sam treba da rešava svoje probleme, a ne da tebe zivka za sve.” Ja sam se tada upoznala sa jednim Italijanom i bili smo kratko u vezi. Imao je veću jahtu od ovog mog. Posle se on kao upoznao sa nekom seljančicom. Njegova baba me je pozvala i preklinjala da se udam za njega, pa njegov deda, pa otac, pa maćeha. Maćeha!!! Ja sam rekla da neću i to je sve.

Ja sam i dalje bliska sa celom njegovom porodicom. Ponekad sa drugaricama, kada prizivamo duhove naleti i njegova mama i kaže mi da je trebalo da se udam za njega. Ja sledim svoju sudbinu, pa nisam. Našla sam sada nekog drugog.

Što se tiče gostiju… ja sam im rekla da su postali mnogo dosadni, a oni su mi rekli da je njima dosadno na Balkanu, da im se ljudi čepe, kaže da ima mnogo primitivaca, da ih smara neki seljak sa nekom njegovom ženom i neki lik sa debelim usnama. SVi se ulizuju i traže pare. Onda su došli kod mene u goste, jer smo stari prijatelji. Ja znam za oca tog mog bivšeg da je mnogo dosadan čovek, koji celog života zanoveta. Tako je počeo i kod mene. Neće ovo, neče ono. Hoće ovo, neće ono. Ja sam njemu na kraju rekla: “Daj, molim te, smiri se. Milanka, bre, pade s nogu, a ti samo izvoljevaš. Kad je ti budeš plaćao, tako je maltretiraj.” Milanka me često jako nervira, ali ovog puta mi je baš bilo žao nje. Kakvo je to ponašanje. Njegova žena je u početku bila na njegovoj strani i izmišljala neke šlagove, za koje niko nije čuo, ali je posle popustila. Izvinili su se Milanki, a mene su jako smorili. Pozvala sam Lilibet rekla joj da ga obuzda malo, ali i njegovu ženu.