De mortuis nihil nisi bonum
Započela sam današnji blog čuvenom latinskom sentencom da o mrtvima ne treba pričati ništa, osim ako nije dobro. Većina ljudi se slaže s tim. Vole da kažu da nije lepo pričati o nekome, ko nije sa nama i ko ne može da se odbrani. Širom sveta kada neko umre spominje se s poštovanjem i prisećanjem na njega i njegova dela. Veliča se, hvali se, a zaboravlja se da je i pokojnik\ca bio\la živo biće kao i svi mi drugi. Pored toga, svi smo mi smrtni i odgovorni smo za svoj život, ali i odnos prema drugim ljudima.
Godina 2016. je bila posebno “kobna” za srpsku, ja volim “našu jadnu” kinematografiju i estradu. Umro je Dragan Gaga Nikolić, Marinko Madžgalj, Bata Živojinović, Milorad Mandić Manda. O njima se pisalo i piše. Iste te godine umrla je i Mira Stupica, umrla je i Jadranka Stojaković, umrli su i mnogo bitiniji ljudi od ovih kao što su Princ, Zaza Gabor, Debi Rejnolds, Djordj Majkl, Zaharije Trnavčević, Esma Ređepova itd. Između ostalih, umro je i simpatični Ekrem Jevrić. Njih su samo spomenuli, a o ovima se piše godinama i godinama. Ko su ti tako bitni ljudi? Zašto su oni uopšte bitni? Krenimo redom.
Dragan Gaga Nikolić se smatra jednim bitnim glumcem, ali pogledajmo kakav je on glumac bio. Kada je bio mlađi dobijao je i neke karakterne uloge i glumio je nešto, što je trebalo da liči na šmekera, možda je nekom bi i simpatična taj jednoličan stil glume, ali MENI nije. U kasnijim godinama počeo je da dobija uloge nekih buđavih frajera, pa tako je nastupao u “Boljem životu”, gde je glumio nekog taksistu švercera i frajera u pokušaju. U poznatom filmu apsurda “Velika frka” pokazuje vrhunac svojih glumačkih sposobnosti. Tu glumi neku poluizlapelu budaletinu, koja muva mlade devojke, iako je već deduskara pred rupom. Još je glumatao tamo i ovamo, uvek na njegov prepoznatljiv način uz neku psovku ili pljuvanje. Kraj karijere je dočekao snimajući reklame za kafu sa Deda Mrazovima. Nije to stršno, što je snimao reklame, jer su one bile glupe, baš zbog njega i njegove supruge, ali je stršno što su njih dvoje uporno kukali kako teško žive, iako su zarađivali u vreme komunizma masne pare i mislili su da će njihovi dani večno trajati, pri tom, vređajući mlade glumce, koji imaju pravo da se bore za svoje snove kao što su se i oni borili. I oni su nekom smetali, ali oni o tome nisu razmišljali. Jedna od njegovih poslednjih televizijskih uloga, koja najbolje i oslikava njegov kvalitet je neki tamo sesoki sudija u “Selo gori, a baba se češlja”. Upravo to govori, koji je on kalibar glumca. O njemu ne bih trošila više reči, jer je i ovo previše.
Drugi glumac koji je uzdrmao svojom smrću srpsku estradu je Marinko Madžgalj. Kakav je on uopšte i bio glumac? Snimao je neke pesme, koje su trebale da budu smešne, zabavne ili zanimljive. Uloge su mu bile prosečne, a u pozorištu nije bio ništa posebno. Kada je umro svi su spominjali neki talenat, ali ja bih pre rekla da je samo strašno što je umro neko mlad. Međutim, on tako razmahan i netalentovan zauzimao je mesto nekom drugom ko se borio sam svojim talentom. Ne bih više o njemu, jer nema ništa drugo ni da se kaže.
Bata Živojinović je kultna ličnost. Komunjara. Pošto nije imao talenta glumio je u tim štancovanim partizanskim filmovima. “Valter, Valter” – svi su spominjali ili bi se smejali uz obećanja Štefici Cvek o višesatnom “karanju”. Bečenje, glupiranje i nezanimljiva gluma su obeležje tog čoveka, kojem je zbog komunističkog života bilo sve obezbeđeno, nema u kom se filmu on nije provukao. Na kraju života, počeo je da glumi u seriji “Seljaci”. Svi će reći zbog para, ali imao je para da ide na Kubu i tamo se šepuri pred onim sirotim narodom koji je podrjarmljen komunističkom strahovladom. Pitam se ima li on ijedan film u kojem ne glumi budalu ili neku sirovinu.
Milorad Mandić Manda zabavljao je decu čitajući bajke na 3 Kanalu. Ja nisam imala prilike to da gledam, ali sam gledala na jutjubu. Bila je i pesma “S one strane duge” lepa i vesela. Manda kao glumac, kao i njegovi prethodnici je uglavnom glumio budalu. Međutim, nimalo on nije bio glup ili lud kada je tokom studentskih protesta uletao automobilom u grupu ljudi koji su se borili za slobodu i demokratiju u Srbiji od Miloševića poznatog dikatora. Bio je član JUL-a, stranke Mire Marković, koja trenutno boravi u komunističkoj, diktatorskoj Rusiji, žene Slobodana Miloševića, srpskog diktatora i predsednika Socijalističke Partije Srbije, čiji je član bio Bata Živojinović. Mislim da vam je jasna sprega politike i netalenta.
Dolazimo polako do ključnih stvari. Tokom ’90ih u gomili šund serija porodice Pavić našlo se i “Porodično blago”. Glupa serija o životu ljudi u kriznim godinama u kojima se ne spominje, da tu krizu izazivaju baš oni, koji su je i finansirali. U Seriji se pojavljuju mnogi poznati, neki kvalitetni, ali i mnogi marginalni glumci. Jedan od njih je i nekom simpatični Bata Đoša. Nekom, većini, ali ne i MENI, koja volim i cenim istinu, više od svega. Taj Bata Đoša se proslavio izigravajući budalu u toj seriji. Nivo glume kompletno je bio tragičan, ali je tu bila Radmila Savićević, koja je stvarno lepo odglumila to što joj je bilo dodeljeno. I, po mom skromnom i stručnom mišeljnju je vrhinska glumica u toj seriji. Tu se motao i Daragan Gaga Nikolić i Bata Živojinović, ali kao i uvek prostakluk prevlada, pa su postali zanimljviji nego normalni glumci. Tako je taj Bata Đoša nastavio da se vucara po estradi i izigrava neku kulturnu elitu. Vodio je neku Grandovu emisiju na Pinku, često gostovao lupetao, a ljudi su se smejali, da ne bi ispali glupi. Muvao je mlade devojke, prežderavao se i drogirao se kokainom. To je bilo u novinama. On je danas umro i ja sam samo navela šta se dogodilo i na mene je izvršen napad, samo zbog istine.
Svi žale ovu četvoricu, ali koliko je ovo društvo licemerno, baš na primeru smrti možemo da vidimo. 2016. godine je umro i Ekrem Jevrić. Njegovu simpatičnu pesmicu “Kuća, pos’o” svi su rado slušali i šerovali. I dalje se to koristi kada čovek hoće da objasni jednostavnost svoj života. Ekrem je čovek koji je poreklom iz Crne Gore, otišao je u Ameriku, radio sve i svašta i slučajno postao poznat zahvaljujući Internetu. Na njemu je bilo očigledno da je on malo asocijalan čovek, ako ne i sa nižim koeficijentom inetligencije, pa je počeo da se provlači po rijaliti šouima i da služi za ismevanje. Svi su mu se podsmevali, jer je lako podsmevati se nekom ko nije uračunljiv. Kakva je razlika između Ekrema i Bata Đoše? Ima li je uopšte? Da kažemo da je ovaj pokušavao da bude pevač, a ovaj da bude glumac. I to je jedina razlika, ali Ekrem se nije svesno drogirao i predstavljao loš primer za mlade, ali Bata Đoša jeste. Da se Ekrem drogirao bio bi ponižen, a Bata Đoši su to zaboravili svi. Svi, sem Cice. Videla sam koliko su ljudi ljigavi ovde, jer su žalili za ovima, a Ekrema niko nije spominjao iako je zabavio više ljudi nego svi ovi zajedno. Svi su žalili ove, ali su Ekrema izbegavali, a on je bio deo istog tog miljea, ali nije bio politički podoban, nije znao kako da se ulizuje publici i kako da se glupira bez posledica.
Svačiji život je dragocen za nekog. Svi smo smrtni ljudi i svakog dana smo bliži smrti, još od dana našeg rođenja. Ne zaboravite da pazite, šta radite i kako sudite, jer će se i vama suditi.
Moderna Pevacica 