Pozorište Vs. teatar

Nekako sam našla ovde klasični izgled u vordpresu, pa uspevam da kucam. Plašim se da ću morati da odem na neki drugi blog, jer ovaj novi apdejt sa blokom je neizdrživ. Dok obradim tekst, stavim boju, veličinu, izgubim ideju o čemu sam htela da pišem, a o slovnim greškama da ne pričam, jer pazeći na enter i odvajanje paragrafa, kao da zaista kucam slepo.

Odlučila sam da se malo povučem iz javnosti, jer mi je žviot nekako postao previše ogoljen, a stvarnost koja me okružuje je sumorna i teška. Nalazim se u kavezu okružena pesmizmom, rusofilijom i anticivilizacijskim sentimentom. To nije normalno okruženje za normalne osobe, a pošto sam ja normalna, morala sam se se malo seclude, što se kaže. U vezi sam sa jednim dečkom iz Novog Sada. Trebalo bi danas da se vidimo. Kiša je, ali on je toliko srećan, što ćemo se videti. Stalno mi izjavljuje činjenice o meni. Ponekad i previše da mi čak dosadi što sam posebna.

Preselila sam se kod najboljeg druga/bivšeg dečka. Njegovi roditelji su odusevljeni. Njegove sestra i mama su pravile ajvar i pekle papriku. Bilo je jako zabavno. Super smo se zezale. Ljudi iz njegovog komšiluka su većinom budale, koje podržavaju Vučića i Rusiju, a oni su iz područja jug-Kosovo i Krajina u Hrvatskoj. Te budale sanjaju snove o tome kako će im Vučić uz pomoć Putina vratiti domove, koje su napustili. Ne mogu da slušam tu količinu baljezganja.

Dobra stvar u tom naselju je što je malo udaljeno od grada. Ima prirode. Vazduh je ćist i ptice pevaju, ne cvrkuću. Blizu je neki park sa borovom šumom, ali je jako zapušten i plašim se da će izleteti neki medved. Taj boravak u prirodi mi jako prija. Često se vozim biciklom unaokolo. Pričam sa ljudima i svašta mogu da saznam. Beba mi ne ide na ganglije toliko često, ali samo njeno prisustvo u ovom Univerzumu je jako uznemirujuće, jer je dosadn. Ovaj odlazak, odnosno odvajanje mi je pružilo priliku da neke stvari sagledam iz još jednog od mnogobrojnih uglova. Pošto hoću da se odselim iz Srbije, često upoređujem i razmišljam o promenama, koje sam ovde susrela i šta bi bilo to što bi me možda zadržalo ovde, a iskreno, ništa me nikada ne zadržava nigde.

Razmišljajući o društvenim pojavama u Srbiji došla sam do pozorišta. Primetila sam da kada razgovaram sa ljudima i kada spomenu da su se vozili tramvajem oseti se neko isticanje. Nije mi to bilo jasno, zašto. To se posebno odnosilo na neke osobe, koje su se doselile u Beograd i onda sam shvatila da jedan dečko namerno samo putuje tramvajem i iznajmljuje stanove, samo tamo gde oni prolaze. Kada se preselio u naselje “Braće Jerković” često je išao do Kumodraške ulice samo da bi “putovao tramvajem”, a onda se preselio na Banovo Brdo. Bilo mi je to čudno, dok nisam čula da mora da “putuje tramvajem” i onda sam shvatila, zašto je tako otišao, za njega, daleko.

Nije on jedini, koji tako “voli”, čak mi je jedna drugarica rekla “ipak, tamo idu malo finiji ljudi”. U Izraelu je tramvaj najnormalniji oblik prevoza, tako da ja nisam nikada tramvaju pridavala neki značaj, ali pokušavajući da shvatim ljude oko sebe videla sam da je putovanje tramvajem u Beogradu, odn. Srbiji, stvar prestiža. Neka urbana oznaka, koja, mislim, da više nigde ne postoji u Srbiji. Pitam se šta li pomisle roditelji, kada im deca kažu da su išli na fakultet tramvajem u nekom dalekom selu. Da li ta deca žele da pokažu roditeljima da su nešto postigla veliko? A da li će majke razmišljati i brinuti o svojoj deci da im ne ispdnu deca iz tramvaja ili da ih ne priklješte vrata, kada vide neku reportažu iz Azije gde se ljudi gužvaju u prenatrpanom prevozu.

Tako nešto slično sam doživela i sa pozorištem ovde. Kada sam došla u Srbiju, drugarice su pričale da idu da gledaju neku komediju i pozvale su me da idem sa njima. Ja nisam neka ljubiteljka pozorišta, jer se u Srbiji glumci prepoznaju da su glumci i najbolji primer za to je Petar Kralj, koji je stalno nešto mlatarao rukama dok je glumio i na televiziji. Otišla sam s njima. Obukla sam se normalno, kako sam se uvek i oblačila, međutim, one su došle još sa nekim prijateljima nekako “svečano”. Ti ljudi su pričali drugačije. Spomenuli su mi da “u pozorište treba da se obuče pristojno”, jer je moj autfit igleda ubadao u oči. Šale su im bile “kisele” kao i njihovi osmesi. Svi su bili ispravljeni kao da su progutali metlu. Gledala sam jednog druga, koji inače nosi samo trenerku, kod kuče je u boksericama i, eventualno, u bade mantilu, koji čeprka žuljeve na nogama i nokte, kako elegantan i oprane kose ulazi u salu. To nisu bili ljudi, koje znam. Onda se potvrdilo ono da treba da izađeš s nekim da bi ga upoznala. Predstava je bila ok. Komedija. Pomalo smešna. Glumci i nisu ostavljali neki utisak. Međutim, ta moja grupa prijatelja je na mene ostavila najveći utisak. Posle smo otišli na piće i počela je priča o predstavi. Ja sam mislila sa nismo gledali istu predstavu. Mislila sam da sam otišla u pogrešnu salu. Počela su hvaljenja. Postavka, glumci, montaža???, atmosfera, humor. Kada sam rekla svoje misljenje o glumi tog nekog, mene su oni tim pozitivnim utiscima ispoklapali na sve strane. Stvarno sam pomislila da sam sve vreme pratila neku drugu paralelnu predstavu u nekom paralelnom pozorištu. Posle predstave smo se razišli svako svojoj kući. Sutradan je “ekipa iz pozorišta” bila “ekipa iz života”. Jedna drugarica je jedva dočekala da opali paljbu euforije na pitanje kako je bilo u pozorištu. Ja sam pažljivo posmatrala sa strane i počela sam da slušam pozorišnu terminologiju. Mislim da bi se svaki tetarolog sablaznuo koliko slabo poznaje pozorište. Međutim, ova drugarica, koja je postavila pitanje o sinoćnoj predstavi, nije ostala dužna, jer je i ona bila u drugom pozorištu. Zaključak je bio da vole pozorište.

Ja sam onda odlučila da odem i “ispitam stvar”. Krenula sam da idem na predstave sa njima i da pokrećem s drugim ljudima temu o predstavama da bih mogla da ispitam taj fenomen u srbskom društvu. Predstave su bile dobre ili loše, ali komentari su uvek bili euforični i uvek je zaključak da vole pozorište. Jedan komšija je redvono išao u pozorište, dok je njegova mama dobijala karte od banke, jer je meni bilo čudno, kako to neko ko ne radi ništa troši toliko para na pozorište. Kada je počeo da radi nestalo je i vremena za pozorišta. Jedan dečko, koji me je muvao je imao neku svoju “sektu”, koja je išla u pozorište redovno. Ja sam išla povremeno, što je mene u njegovim očima jako srozavalo, ali mene nije bilo briga, pošto sam htela da dokučim, zašto ovde ljudi odlazak u pozorište doživljavaju toliko uzvišeno. Zašto su ti neki bledi glumci, samo zato što su “u pozorištu” toliko posebni. Na fakultetu je bio popust za studente. Mnoge kolega i koleginice, koji su došli da studiraju iz malih mesta su masovno išli u pozorišta, iako su ima primanja bila ograničena. Onda sam krišom slušala, kako preprilavaju roditeljima te predstave. Naravno, predstave su fantastične, a s glumcima samo što ne dele stan. Onda sam počela da primećujem koliko ljudi jure u to pozorište radi pozorišta. Videla sam da gledaju, kako ih drugi gledau. Svoj odlazak obavezno moraju da objave. To mora da se zna. Mora da se zna i za koju predstavu hoće da rezervišu karte. Kada pričaju o utiscima to je drugačiji ton, držanje u odnosu na prepričavanje neki serije ili utakmice. Gledajući tako ponašanje ljudi, videla sam i ljude koji nisu “žderači teatra”, kako JA zovem te redovne posetioce. Jedna devojka je išla na nekoliko predstava dnevno “da bi sve uspela da postigne i isprati”, iako je živela sa starijim roditeljima u nekom ćumezu od jedne i po sobe. Imali su skoro nikakva primanja. Majka joj je radila kao čistaćica, iako je radila u Bosni kao službenica i videlo se njeno otmeno držanje, ali je njena ćerka obanavljala godine i visila u pozorištima od ručka do večere. Ovaj jedan je sin medicinske sestre, koja je samo išao u teretanu i izigravao neki visok nivo, gledajući ostale ljude kao bedne crve, jer njegova porodice, poreklom iz Like, “ima urbani pedigre”, dok je njegov brat imao opstipaciju i jedino se u pozorištu rešavao taj problem, dok je dugo sedeo. Ova jedna je studirala ekonomiju i njena majka je ulagala u nju, pošto se njen brat oženio ženom, koja ne odgovara njenoj mami a ni njoj. Onda mi je satima pričala sve detalje iz predstave da bi se pokazala preda mnom kao detaljistkinja, pošto sam JA za nju površna, a vrhunac koji je postigla u života je udaja za nekom mnogo starijeg tipa, koji ima propali brak iza sebe i sada čami sa decom i nadmudruje se s njim, jer se njemu ne sviđa kako ona kuva, pošto mama nije mislila da treba da uloži i nauči je da kuva. Ima još primera, ali za ove sitne sate je sasvim dovoljno.

Razmislite i vi o pozorištu i zašto idete. Da li vas vode iskrena osećanja ili samo to da vas neko vidi? Ne morate da priznate meni, priznajte sebi. Najvažnije je biti načisto sa sobom.

Calabria Campania

Na kraju sam morala da napišem #blog o svemu što mi se desilo poslednjih dana, jer sam upravo saznala o čemu se sve radi, a mislim da će i vama biti lakše. Poslednjih nekoliko nedelja se viđam sa mojim bivšim dečkom iz Italije, ja ga zovem inicijalima RB. Lakše mi je tako. I meni, a znam da je lakše i vama. Mnogi od vas prilično burno doživljavaju šta se sve dešava sa njim, jer se sa MNOM i njim ne dešava ništa.

On je bio oženjen sa jednom mojom drugaricom. Ona je veterinarka. Kada smo se upoznali on je bio s njom u braku i negde je tada odlučio da se razvede od nje. Ona je razumna žena i odlučila je da se razvedu. Oni imaju nekoliko dece zajedno. Kada se on odvojio od nje, ja sam bila u vezama sa razvedenima, što sada nema šanse da uradim. Isto tako, sam bila i u veza sa rastavljenim osobama. Nas dvoje smo bili, mislim, mesec i po zajedno, možda i više, ali on kaže četiri meseca. neobično mi je to, jer sam retko bila u dugim vezama u to vreme. Kada smo raskinuli, on se upoznao s nekom devojkom, koja je starija par godina od mene. Venčali su se, dobili dete. Mi smo se čuli povremeno. Ta njegova sadašnja žena je moja najbolja drugarica. Sada je on došao u Srbiju da vidi i da se se vidimo, međutim, u početku nisam obraćala pažnju previše, jer je on zabranjeni muškarac za mene, ali posle mi je čak i par puta nabacio da sam devojka za njega. Ja sam to kuuulirala. Stalno je kod mene dolazio, a sada je prešao da živi kod mene dok je ovde u Srbiji.

On kao osoba je jako dosadan. Lav je u horoskopu i nije u stanju ništa sam da uradi. Uvek mora neko nešto da odluči za njega. Njegova bivša žena, JA ili njegova sadašnja žena. Njegova majka mene obožava. Njegov otac je oduševljen sa mnom. Oni su mene želeli za snajku, ali ja sam shvatila da bih morala da vodim računa o njemu. Inače se jako, jako prenemaže i stalno kuka kao i svi Italijani. On jeste i zgodan i lep. Stalno nešto zanoveta, priča, mlatara rukama. Iako izgleda temperamentan i dinamičan, po karakteru on nema pojma sa životom i ništa ne zna sam da donese odluku.

Sad me je pozvala moja bivša najbolja drugarica. Ime nije bitno, jer više nije najbolja, ali smo dobre. Ona je ranije bila striptizeta, onda je radila u poslovnoj pratnji, na kraju se udala za nekog tipa, pa se razvela i sada radi kao neka menidjerka u ugostiteljstvu u jednom hotelu. Ona mi je ispričala da je kod njih u hotelu bio neki mnogo dosadan Italijan. On je mnogo sladak, ali je stalno kukao i rekao im je da je odlučio da se razvede i oženi sa jednom devojkom iz Srbije. Ispričao je celu životnu priču, stalno je komentarisao i žalio se na smeštaj, hranu, piće. Kaže da je rekao da će otići da živi kod te neke devojke i da će se ona na kraju udati za njega. 

Jasno vam je da sam u pitanju JA. On se non-stop mota ovde kod mene i govori mi da sam lepa i zgodna i da jedino JA imam razumevanja za njega i život, koji se polako ruši. JA mu stalno govorim da treba da razgovara sa svojom ženom, ali ne. On stalno hoće da bude sa mnom. Čak i spavamo u istom krevetu, pošto on ne može da spava jer je tužan i usamljen. Ljudi kažu da sam u španskoj seriji. Komšinica misli da sam se udala. Milanka hoće da ga odvede da jede pljeskavice i čevape. NE znam, šta da radim.

Zbunjena

Upravo mi se javila moja najbolja drugarica Maca. Ona je super devojka, ali je neki baksuz, uvek nadje nekog glupog dečka. Ovog puta mi je ispričala kako je najbolji drug njenog tate se uvalio u debeli problem. On je malo izgubljen u vremenu i prostoru ima 45 godina, sladak je i stalno putuje negde. Vodi neki život plejboja. Ja sam, inače, saznala za njega da voli svašta da isproba u ljubavi, pa sam tako i saznala da je bio u vezi s jednim dečkom sa Saobraćajnog fakulteta, ali o tome niko ništa ne priča, ali ja ću sada ispričati. Macin tata i ja stalno flertujemo, ali osim flerta nema ništa između nas. On to zna, ja to znam, ali njegova bivša žena, Macina maćeha, ne zna. Stalno ima neke ljubomorne ispade. Prošli put me je gađala cipelom, ali je promašila. Srećom.

Ali da pređem na stvar. Taj mali koji je bio u vezi sa Igorom ima neku devojku, a ta devojka njega vuče za nos. Te voli ga, te ne voli ga i dok ne zna gde se nalazi nađe se negde sa tim Igorom, oni se vide i “Ćao, ćao” do sledećeg puta. Međutim, taj mali ga je pozvao i rekao mu je da mu jako nedostaje, a da se rastužio, jer je hteo da veri tu devojku, koja ga zeza, ali da nije mogao zbog Igora.

Maca me je pitala, šta da kaže Igoru. Ja sam morala da nacrtam na papiru sve te odnose. Ja nisam mogla da se snađem u svemu tome, pa sam joj rekla da kaže tati da sam slobodna posle podne.

O mrtvima sve najbolje

De mortuis nihil nisi bonum

Započela sam današnji blog čuvenom latinskom sentencom da o mrtvima ne treba pričati ništa, osim ako nije dobro. Većina ljudi se slaže s tim. Vole da kažu da nije lepo pričati o nekome, ko nije sa nama i ko ne može da se odbrani. Širom sveta kada neko umre spominje se s poštovanjem i prisećanjem na njega i njegova dela. Veliča se, hvali se, a zaboravlja se da je i pokojnik\ca bio\la živo biće kao i svi mi drugi. Pored toga, svi smo mi smrtni i odgovorni smo za svoj život, ali i odnos prema drugim ljudima.

Godina 2016. je bila posebno “kobna” za srpsku, ja volim “našu jadnu” kinematografiju i estradu. Umro je Dragan Gaga Nikolić, Marinko Madžgalj, Bata Živojinović, Milorad Mandić Manda. O njima se pisalo i piše. Iste te godine umrla je i Mira Stupica, umrla je i Jadranka Stojaković, umrli su i mnogo bitiniji ljudi od ovih kao što su Princ, Zaza Gabor, Debi Rejnolds, Djordj Majkl, Zaharije Trnavčević, Esma Ređepova itd. Između ostalih, umro je i simpatični Ekrem Jevrić. Njih su samo spomenuli, a o ovima se piše godinama i godinama. Ko su ti tako bitni ljudi? Zašto su oni uopšte bitni? Krenimo redom.

Dragan Gaga Nikolić se smatra jednim bitnim glumcem, ali pogledajmo kakav je on glumac bio. Kada je bio mlađi dobijao je i neke karakterne uloge i glumio je nešto, što je trebalo da liči na šmekera, možda je nekom bi i simpatična taj jednoličan stil glume, ali MENI nije. U kasnijim godinama počeo je da dobija uloge nekih buđavih frajera, pa tako je nastupao u “Boljem životu”, gde je glumio nekog taksistu švercera i frajera u pokušaju. U poznatom filmu apsurda “Velika frka” pokazuje vrhunac svojih glumačkih sposobnosti. Tu glumi neku poluizlapelu budaletinu, koja muva mlade devojke, iako je već deduskara pred rupom. Još je glumatao tamo i ovamo, uvek na njegov prepoznatljiv način uz neku psovku ili pljuvanje. Kraj karijere je dočekao snimajući reklame za kafu sa Deda Mrazovima. Nije to stršno, što je snimao reklame, jer su one bile glupe, baš zbog njega i njegove supruge, ali je stršno što su njih dvoje uporno kukali kako teško žive, iako su zarađivali u vreme komunizma masne pare i mislili su da će njihovi dani večno trajati, pri tom, vređajući mlade glumce, koji imaju pravo da se bore za svoje snove kao što su se i oni borili. I oni su nekom smetali, ali oni o tome nisu razmišljali. Jedna od njegovih poslednjih televizijskih uloga, koja najbolje i oslikava njegov kvalitet je neki tamo sesoki sudija u “Selo gori, a baba se češlja”. Upravo to govori, koji je on kalibar glumca. O njemu ne bih trošila više reči, jer je i ovo previše.

Drugi glumac koji je uzdrmao svojom smrću srpsku estradu je Marinko Madžgalj. Kakav je on uopšte i bio glumac? Snimao je neke pesme, koje su trebale da budu smešne, zabavne ili zanimljive. Uloge su mu bile prosečne, a u pozorištu nije bio ništa posebno. Kada je umro svi su spominjali neki talenat, ali ja bih pre rekla da je samo strašno što je umro neko mlad. Međutim, on tako razmahan i netalentovan zauzimao je mesto nekom drugom ko se borio sam svojim talentom. Ne bih više o njemu, jer nema ništa drugo ni da se kaže.

Bata Živojinović je kultna ličnost. Komunjara. Pošto nije imao talenta glumio je u tim štancovanim partizanskim filmovima. “Valter, Valter” – svi su spominjali ili bi se smejali uz obećanja Štefici Cvek o višesatnom “karanju”. Bečenje, glupiranje i nezanimljiva gluma su obeležje tog čoveka, kojem je zbog komunističkog života bilo sve obezbeđeno, nema u kom se filmu on nije provukao. Na kraju života, počeo je da glumi u seriji “Seljaci”.  Svi će reći zbog para, ali imao je para da ide na Kubu i tamo se šepuri pred onim sirotim narodom koji je podrjarmljen komunističkom strahovladom. Pitam se ima li on ijedan film u kojem ne glumi budalu ili neku sirovinu.

Milorad Mandić Manda zabavljao je decu čitajući bajke na 3 Kanalu. Ja nisam imala prilike to da gledam, ali sam gledala na jutjubu. Bila je i pesma “S one strane duge” lepa i vesela. Manda kao glumac, kao i njegovi prethodnici je uglavnom glumio budalu. Međutim, nimalo on nije bio glup ili lud kada je tokom studentskih protesta uletao automobilom u grupu ljudi koji su se borili za slobodu i demokratiju u Srbiji od Miloševića poznatog dikatora. Bio je član JUL-a, stranke Mire Marković, koja trenutno boravi u komunističkoj, diktatorskoj Rusiji, žene Slobodana Miloševića, srpskog diktatora i predsednika Socijalističke Partije Srbije, čiji je član bio Bata Živojinović. Mislim da vam je jasna sprega politike i netalenta.

Dolazimo polako do ključnih stvari. Tokom ’90ih u gomili šund serija porodice Pavić našlo se i “Porodično blago”. Glupa serija o životu ljudi u kriznim godinama u kojima se ne spominje, da tu krizu izazivaju baš oni, koji su je i finansirali. U Seriji se pojavljuju mnogi poznati, neki kvalitetni, ali i mnogi marginalni glumci. Jedan od njih je i nekom simpatični Bata Đoša. Nekom, većini, ali ne i MENI, koja volim i cenim istinu, više od svega. Taj Bata Đoša se proslavio izigravajući budalu u toj seriji. Nivo glume kompletno je bio tragičan, ali je tu bila Radmila Savićević, koja je stvarno lepo odglumila to što joj je bilo dodeljeno. I, po mom skromnom i stručnom mišeljnju je vrhinska glumica u toj seriji. Tu se motao i Daragan Gaga Nikolić i Bata Živojinović, ali kao i uvek prostakluk prevlada, pa su postali zanimljviji nego normalni glumci. Tako je taj Bata Đoša nastavio da se vucara po estradi i izigrava neku kulturnu elitu. Vodio je neku Grandovu emisiju na Pinku, često gostovao lupetao, a ljudi su se smejali, da ne bi ispali glupi. Muvao je mlade devojke, prežderavao se i drogirao se kokainom. To je bilo u novinama. On je danas umro i ja sam samo navela šta se dogodilo i na mene je izvršen napad, samo zbog istine.

Svi žale ovu četvoricu, ali koliko je ovo društvo licemerno, baš na primeru smrti možemo da vidimo. 2016. godine je umro i Ekrem Jevrić. Njegovu simpatičnu pesmicu “Kuća, pos’o” svi su rado slušali i šerovali. I dalje se to koristi kada čovek hoće da objasni jednostavnost svoj života. Ekrem je čovek koji je poreklom iz Crne Gore, otišao je u Ameriku, radio sve i svašta i slučajno postao poznat zahvaljujući Internetu. Na njemu je bilo očigledno da je on malo asocijalan čovek, ako ne i sa nižim koeficijentom inetligencije, pa je počeo da se provlači po rijaliti šouima i da služi za ismevanje. Svi su mu se podsmevali, jer je lako podsmevati se nekom ko nije uračunljiv. Kakva je razlika između Ekrema i Bata Đoše? Ima li je uopšte? Da kažemo da je ovaj pokušavao da bude pevač, a ovaj da bude glumac. I to je jedina razlika, ali Ekrem se nije svesno drogirao i predstavljao loš primer za mlade, ali Bata Đoša jeste. Da se Ekrem drogirao bio bi ponižen, a Bata Đoši su to zaboravili svi. Svi, sem Cice. Videla sam koliko su ljudi ljigavi ovde, jer su žalili za ovima, a Ekrema niko nije spominjao iako je zabavio više ljudi nego svi ovi zajedno. Svi su žalili ove, ali su Ekrema izbegavali, a on je bio deo istog tog miljea, ali nije bio politički podoban, nije znao kako da se ulizuje publici i kako da se glupira bez posledica.

Svačiji život je dragocen za nekog. Svi smo smrtni ljudi i svakog dana smo bliži smrti, još od dana našeg rođenja. Ne zaboravite da pazite, šta radite i kako sudite, jer će se i vama suditi.

 

Kako postati poznati pisac?

Mislim da sam ja najkompetentnija da ti kazem kako se postaje svetski poznata spisateljka, jer sam ja objavila nekoliko bestselera i svi znaju da je moja rec u podrcju knjizevnosti zakon. Ispricacu ti ukratko, kako sam zapocela svoju burnu i uspesnu karijeru, a i ti tako moras da probas da prodjes.
Ja sam se skolovala u vise zemalja, ali tema mog prvog bestselera je bila autobiografska tema o zlostavljanju, koje sam prezivela u katolickim skolama u Svajcarskoj. U vise navrata sam pisala to i ovde, ali kada si svetski popularna licnost i bavis se kontroverzinim temama sasvim je normalno da te progone. Ja sam dugo ovde pisala na *********, ali sada pisem povremeno,
a pisem i svoj blog, koji je ultra poplaran, a imam i nalog na Tviteru i za kratko vreme sam postala uticajna tviterasica, kao i popularna blogerka. Talenat ne moze da stoji na jednom medijumu, vec da se preliva na vise. To moras da znas da bi mogaoi da ocekujes neku uspesnu karijeru u 21. veku.
Postoji mnogo foruma, na kojima ljudi piskaraju gluposti i drugi im se dive i oni misle da su talentovani za to, ali to ne mora da znaci. Ja nisam nista procitala od tebe da bih znala kakav si ti pisac, pa necu da te osudjujem ili da kazem da nemas talenat, ali sigurno nemas talenat kao ja, a to ce ti ovde svi potvrditi, cak i oni, koji MI zavide, jer mene ljudi ili vole ili mi zavide. Ta zavist se jako oseti, ali ja to razumem, jer svuda imate sitne duse.
Ja sam svoj prvi bestseler objavila sa 17 godina. Niko nije zeleo da ga objavi. Knjiga je bila zabranjena u Francuskoj, a stampala se u Nemackoj. Da bih objavila svoju knjigu ja sam se smuvala sa tadasnjim vlasnikom jedne izdavacke kuce. Morala sam da kazem da imam 18 godina, jer se i on plasio sta ce se dogoditi. Inace, on je bio poreklom Holandjanin. Ja nisam nametala svoj rukopis, samo sam mu jednom rekla onako usput da i ja pisem i da pisem o svom zivotu. On je slucajno uzeo da procita kada se nasao moj rukopis kod njega u kancelariji,
kuhinji, spavacoj sobi, radnoj sobi i toaletu. Nisam zelela da se namecem. On se odusevio rekao je da treba malo da se izbace neki erotski delovi. Pitao me je da li je to istina, sto sam pisala i da li znam da ti profesori mogu da zavrse u zatvoru, a neki su kasnije i zavrsili. Ja sam rekla: “To je moj zivot. Ja sam ga prezivela, jer je zivot samo jedan i do njega mi je stalo, meni je vredan.” Rekla sam mu da mislim da ce ta knjiga pomoci mnogim devojcicama i decacima, koje su roditelji naterali da idu u te skole u kojima vlada danju stroga disciplina,a nocu razvrat. On je pristao da to objavi i ja sam postala preko noci poznata spisateljka. Nisamo imala nikakv odnos i on je u meni prepoznao talenat. Ja sam ubrzo raskinula s njim, jer je postao napadan, a poceo je da me muva jedan holivudski glumac, pa je on bio ljubomoran, a JA ne volim ljubomoru. Kad volim, ja volim, to sam mu rekla.
Tako je pocela moja spisateljska karijera. Najbolje ti je, dakle, da nadjes vezu.

Tinejđerski film

Primetili ste da dugo nisam pisala. Svakodnevno dobijam poruke na moj popularni imejl da želite da čujete još popularnih priča iz mog života. Nije mi baš lako da pišem, jer sam jako zaljubljena, ali sada neću da priču širim o tome. Treba vreme za sve pa da se i preboli neka osoba. Vidite da sam malo i sazrela. Ono što sam ovog puta htela da ispričam su tinejđerski filmovi, koje obožavam, a JA kao poznata filmska kritičarka i zvezda volim da prokomentarišem neki film. Ljudi vole moje kritike, jer su iskrene i vidi se da sam iskrena gledateljka, a ne neka nazovi “stručnjakinja”, koja gleda glupe filmove kao što je “Apokalipsa sada” da bi ispala pametna. Moj cilj nije da ispadnem pametna, jer sam lepa, tako da mi pamet nije potrebna. Za pamet se hvataju samo ružne osobe, koje niko ne podnosi, jer su ružni, pa onda neko neće reći: “Ružan je k’o grob!”, nego “Baš je pametna.”

Odlučila sam da promenim svoje ime i sada se zovem “Cica BreXit”. Mislim da je to lepo i atrktivno ime za jednu mladu i popularnu devojku.

Dakle, filmovi. Moji najomiljeniji filmovi su tinejđerski filmovi u kojima posle mnogo zavrzlama se lepo razreši, a tinejđeri postanu inteligentniji i zreliji, pošto su već lepi. Posebno volim tinejđerske filmove ’80. i do polovine ’90. godina. Mnogo su bolji nego današnji filmovi u kojima pričaju životinje i biljke, a ljudi se keze. Ubacuju neke mladolike dadije, tako da nekad očekujem da će taj neki mladoliki dedi, koji skače i krevelji se, u sledećoj sceni skinuti gaće i pokazati svoju pedofilsku stranu. Ne podnosim ni one svemirske filmove. One transformerse i moćne renđere. Joj, što je dosadno. Danas se mnogo guraju crnci, melezi i latinosi. Nisu nešto slatki i mnogo su dosadni, izveštačeno se keze i beče.

Eto, ovo je moja kritika filmova ukratko. Znam da ćete sada gledati drugačije na filmove, ali tako je. MOja reč ima težinu i zato utiče na ljude širom sveta.

Dnevnik glupog britanskog filma

Poznata sam filmofilka i filmska kritičarka. Moje pero je oštro, ali pravedno. Gledam danas “Dnevnik Briđit Đons”. Tu glumi Rene Zelveger, Kolin Fart i Hju Grent. Preskočila bih debelu Rene Zelveger. Njena uloga je jednostavno tako glupa sa kojom se poistovećuju sve neke rugobe, koje su debele i imaj promašen život, tako da neću gubiti vreme na njeno analiziranje. Dve muške uloge su mi posebno zanimljive. Kolin Fart (fart, fart tobro ste pročitali) mi je oduvek bio odvratan. Neki ljudi postanu glumci i onda jednostavno glumataju, a u tako nekoj kinematografiji poput britanske glumci nisu željni holivudskog glamura, pa se tako šunjaju po filmovima sa neki tipskim ulogama. Uvek neki promašaj. Prvo mi je bio odvratan u ovim “Dnevnicima”, pa u onoj “Devojci sa bisernom minđušom” i na kraju “Ekšli lav”. Čovek je idealan za uštogljene uloge nekih drvenih prolaznika sa britanskim akcentom. Odvratan i dosadan i predvidiv.

Hju Grent! Dovoljno je reći to ime i odmah mi padne mrak na oči. Oduvek mi je bio odvratn i ušogljen. Kada čujem da ga neko povezuje sa britanskim šarmom, povraća mi se. Odvratnijeg glumca nisam videla. Nijedam Britanac nije takav, a pored toga on izgleda kao sa metlom u dupetu. Kada sam ga upoznala, poželela sam da mu lupim šamar. Nekako mi je sav ljigav i perverzan. Ne znam, kako se taj čovek uopšte uvalio u filmsku industriju. Bednik i jedan bledi lik. Sve uloge glumi isto. Kada glumi perverznjaka to mu toliko odvratno stoji, kao da čitam sexy priču iz “Mens Helta” srpsko izdanje. Sva sreća pa je mator i već je deda, pa mogu lakše da ga odbijem kada me muva. Sav mi je gadan.

Htela bih da kažem da je film “Dnevnik Briđit Đons” jedan od najglupljih filmova, koja hoće da se dopadne neperspektivnim milfovima, koje niko ne muva sa porukom da ima nade za njih.