Odlučila sam da vam napišem jedan blog, drugari, pošto ne mogu da pišem u pedeset tvitova o paklu kroz koji prolazim. Ukratko, poznato vam je da sam ja verena za jednog dečka, koji se zove Ladislav, a svi ga zovemo Lacika. Verili smo se prošle godine i ove godine nam će biti dve godine veze. Od prošle godine živim kod njega u Madžarskoj. Zbog ove proklete Rusije cene nekretnina su skočile, pa mi se nisu trošile pare na stan. On svadbu ne spominje, a ja čekam da on spomene. Tako da sam prosto na stend baju. Hoče – neče. Na kraju ču JA morati da odlućim, jer sam shvatila da je Lacika jako, jako glup. I sada ću vam to i isprićati. Pojedini komentarišu moje tvitove i dogadžaje i tvrde da izmišljam, ali moji blogovi, tvitovi i sve što radim ima edukativnu svrhu, jer svakom može da se desi da ima glupog dečka kao što je Lacika i da dođe u ovu situaciju u kojoj sam JA, Samovaša Cica, a to je plač, plač i plač. Sa Tvitera, kog obožavam sam se udaljila, jer sam se jako posvetila zajedničkom životu i učenju madžarskog. Odlično mi ide. Upoznala sam nekoliko baš dobrih tipova i muvali smo se, ali JA sam verna Laciki bez obzira na sve, čak i na njegovu kongenitalnu, a mogla bih reći i genetsku glupost. Desilo se to da je Lacika odlučio da kupi neki plac u Austriji i da napravi planinski rezort, ali JA sam mu odmah rekla da se ne zanosi, pošto je na placu neka bara, ali Laciki je to rečeno da je jezero i da neće moći da izgradi bilo šta, pošto je teren erogen. Druga stvar je: “Dušo, da to može, već bi neko to uradio pre tebe.” Međutim, tvrdoglavost, bezobrazluk, inat i rusofilija su doveli do toga da je morao da odustane od toga. JA sam mu rekla da to proda po istoj ceni i, srećom, naišao je neki glupak iz Srbije koji je kupio to, iako sam mu JA, iz solidarnosti, skrenula pažnju da vidi šta kupuje. Sledeće je prodaja jednog vinograda. Došao je neki Francuz i ponudio mu da kupi vinograd. Ovaj moj je odmah zinuo na pare, jer je stalno dizao cenu i došao do 280 hiljada evra. JA sam mu rekla: “Dušo, da li je tebi malo čudno što je on zapeo za taj komad zemlje?” Glupi Lacika je rekao da mu nije čudno. Ispostavilo se da je Francuz pokupovao okolo te vinograde i sve to je preprodao za trostruku vrednost. Sve te madžarske ovce su se skupile da se žale, ali sada je gotovo. Glupi Lacika je prodao nasledstvo, redovni izvor prihoda i potencijalnu buduču sigunost u slučaju neke nesreče. Pare su razdeljene izmedju njegove sestre i njega, on je kupio auto i taj promašeni plac u Austriji i uradio je ništa. Treći i najvažniji slučaj se desio danas i ne mogu više da izdržim, pa sam morala to da podelim s vama, jer niko me ne razume, pošto svi misle da je Lacika pametan, jer je sladak i svima se ćepi. Kod Lacike u goste je došao njegov bivši cimer sa fakulteta iz Beća. Lacika i on su studirali biznis, bio je medžu najboljim studentima, a koliko je kvalitetan fakultet možete da proćitate rezultate. Taj njegov drug, Manuel, ima neke pse kao uzgaja i živi sa “cimerom”. Vi znate da sam JA odrasla u Izraelu i da sam odmah osetila da mi nešto tu smrdi, jer se taj njegov cimer zove Mehmed. On i lacika su živeli dve godine. Od Lacike je naučio da sadi biljke, kuva i ne znam šta sve ne, pošto je Lacika svestrana osoba. Medžutim, on ŽIVI sa tim Mehmedom već nekoliko godina. Svakom je jasno da su oni u vezi i JA pitam Laciku, a Lacika mi kaže: Cico, to je nemoguće. Ja sam ga učio da zavodi devojke.” Kada mi je to rekao, odmah mi je bilo jasno da su u vezi, jer Lacika je smotan i da JA nisam greškom ušla u njegova kola, on bi verovatno bio bez devojke. Toliko me Lacikina gupost, a i samouverenost nervira da sam od muke poćela da plaćem. Dve godine ja slušam te njegove ispade i gluposti. On je pokušao da me uteši i to je lepo, ali sam mu morala reći jasno i glasno: “Lacika, plačem, jer si glup. Plačem, jer šta ćeš ti bez mene u životu. Ti si, dušo, retardirana osoba i naičiče neko i preveslače te za samo trenutak.” On me je gledao kao tele u šarena vrata. Manuel je podmukao i odmah je pitao: “Cico, a zašto vas dvoje imate odvojene sobe?” JA sam mu rekla: “Dušo, dok se ne udam ništa. Nas dvoje smo cimeri kao ti i Mehmed.” Videla sam da se zacrveneo, a i treba da ga bude sramota, jer laže.
Sada se pitam, šta li je sledeće u šta će ovaj moj glupavi Lacika poverovati.
Tag: Israel
Drugari, mislite da sam vas zaboravila, ali da znate da to nije istina. Istina je da nemam baš mnogo vremena i ne mogu da se posvetim Tviteru kako sam se navikla i kako vi volite to od mene. Moja mama je mnogo bolje i zbog toga mi je drago, ali u mom životu su se desile neke veoma zanimljive stvari i nisam mogla da redovno izveštavam. Ja sam već više meseci u nekoj vrsti agonije. To se desilo u junu, a počelo je u maju. Lacika je prodao neki stan i ja sam očekivala da će se on preseliti kod mene, ali on je kupio novi stan i počeo je da ga sređuje po mom ukusu meni iza leđa. Njegova drugarica je navodno htela da uredi stan, pa je mene pozvala u pomoć i tako smo zajedno birale, navodno, za njen stan. U junu je trebalo da Lacika i ja proslavimo godišnjicu, ali ja sam namirisala da on nešto planira više. I planirao je. 19. juna sam se verila sa njim. Mislila sam da je to najsrećniji dan u mom život dok sam držala crnu kutijicu obloženu satenom. Kad sam otvorila to je postala moja noćna mora. Ispred Parlamenta u Budimpešti baš kod cipela malo je falilo da padnem u Dunav. Prsten je bio užasan. Tri hiljade evra. Tri hiljade evraaa!!! Tri hiljade evra, drugari??? Vi ćete sada reći da Samovaša Cica izvoljeva, ali moj bivši verenik mi je poklonio prsten od 20 hiljada evra, Kartijeov. Toliko je lep da nisam mogla da mu ga vratim kada nam je propalo venčanje. Mislim da vam je jasno da nije isto 20 i tri. Jednostavno, taj prsten nije bio JA. Stvarno sam se rastužila i to je Lacika primetio, ali ja sam mu rekla: Dušo, hvala ti. Pre bih se udala za tebe bez prstena…”, ali sam prećutala “nego s ovim.” Prećutala sam, jer sam toliko bila slomljena i tužna da nisam imala snage da mu objasnim kakav prsten treba da bude, pošto sve moram da mu objašnjavam. Sledeće što je bilo je to da smo otišli u taj njegov stan. Stan je lepo uređen, jer sam ga ja posredno uredila, ali taj prsten me je jako opterećivao. Pokušala sam da utešim sebe i kažem sebi: “Cico, bitno je da ti njega voliš, iako ima mnogo mana. Sigurno ne bi to uradio da te ne voli.” Ali sam onda pomislila da Cicu svi vole i da to nije ništa neobično. On me je pozvao da živim u tom stanu, ali, drugari, život u Budimpešti nije human. Ja sam mu rekla: Dušo, ja želim da budem blizu mame i jasno ti je da možemo da živimo negde drugde. Budimpešta je dosadna i samo je za slikanje. Nijedno zlo ne ide samo, tako se moja mama obradovala zbog moje veridbe i njoj se svideo moj prsten i podržala me je da odem da živim u Budimpeštu. Rekla sam joj: Dušo, Budimpešta nije za život. Tamo je mrtvilo. Nije valjda da bi rođenu ćerku strpala na tako dosadno mesto. Mama mi je rekla: “Cico, ne izvoljevaj!” Pozvala je Laciku i čestitala mu. JA sam odlučila da se nađemo na pola puta i da živimo u nekom drugom gradu. Lacika je bio razočaran, ali je pristao i predložio Prag. Prvo mi je na pamet došao moj bivši dečko Jirka, koji je mnogo sladak, ali siromašan. Otišli smo u Prag u kojem je ispalo još dosadnije i gore nego u tunjavoj Budimpešti. Živeli smo zajedno od avgusta do kraja oktobra. Onda sam jednog dana jednostavno rekla: “Lacika, ti si sladak, ali ne možemo biti u vezi ili sutra u braku, u kojem nema dogovora i sve radimo što ti želiš.” Napad je najbolja odbrana i onda je on MENI rekao da uvek radi sve što ja želim. JA sam mu rekla da prosto nije istina, jer ja želim da usrećim njega, a kako da ga usrećim, kada JA nisam srećna. On je shvatio da sam u pravu, kao i uvek. Vratili smo se u Budimpeštu i planira da se preselimo u Beograd. Mama mi je rekla: “Cico, ti si tako temeljna u planovima za budućnost.” Lacika je imao još jednu glupu ideju, a to je da se preselimo u Tursku. On voli klimu u priobalju, ali nema pojma da je u Turskoj odvratno. Međutim, morala sam da mu dam ultimatum ili JA ili Turska. Mora da mu se sviđa Turska, kad je prsten koji mi je poklonio kao iz Turske. Taj prsten me jako muči i stalno se pitam, kakav će moj život biti, ako budem živela sa ružnim nakitom.
Život u Budimpešti!
To nije život. Taj grad je jako dosadan. Uglavnom sam išla u šoping, ali tamo nema niko lepo obučen. Frizeri su jadni i dosadni. Jednom sam u salonu sama sebe ošišala, jer ova frizerka nije znala šta treba da radi. S druge strane, Lacikina drugarica mi je preporučila nekog frizera pedera. Osim izlazaka, on ništa drugo ne zna da radi. Inace, kada se pojavi nešto u Budimpešti, oni moraju svi to da posete. I to se tako nekritički prati. Srećom pa je Lacika sladak, pa imam koga da gledam. Tako sam jednog dana upoznala jednog dečka, koji je iz Srbije. On se iznenadio kada je čuo da sam iz Srbije. Njemu se sviđa Budimpešta. Ali meni se on sviđa. Mnogo je sladak. Ima bradicu i kovrđavu kosu. Naravno da ne bih prevarila Laciku, ali mi je Nemanja jako sladak.
Upoznala sam i neke Latinose, pa smo krenuli da izlazimo zajedno. Ima jako mnogo Rusa i to mi se gadi, jer su bahati, nevaspitani i dalje podržavaju botoksiranog kepeca.
Ovo je kratak apdejt, samo da znate da verujem da će doći neko bolje vreme, kada ću moći da budem kao i uvek Samovaša Cica, drugarica i sestra, drugari.
Categories
Uspomene
Ponovo sam prošla našom ulicom
Videla sam našu staru kuću
Nekada je tu bilo smeha i pesme
Tada nismo znali za tugu.
Osetila sam miris vetra i mora
Čula sam i šuškanje lišća na drveću
Isto je bilo kao i nekad
Želeli smo samo da smo zajedno.
Videla sam kako deca sede u parku
On joj je pričao svoje planove
Ona ga slepo gleda, dok ga sluša
Ja znam da nema ništa
Ponovo sam prošla našom ulicom
Sada su tu neki drugi ljudi
Ali njihovi planovi su isti
To će ostati samo planovi.
Da li i ti prođeš našom ulicom?
Danas više nemamo vremena.
Da li se setiš naše smeha i vere?
Bar ponekad?
Drugari, znate da me je ovaj vordpres počeo da zastrašuje, jer moram prvo da pronađem klasičan izgled bloga, pa onda da pišem. Plašim se da će mi i to ukinuti i šta ću onda. Ne mogu da pišem u onim blokovima. Ponovo ću reći da je svaki apdejt sve gori.
Nisam odavno pisala, a znam da volite da čitate. Volim da pišem, ali me ubi ovaj sada proces dok dođem do podloge za pisanje. Nisam sigurna šta bih vam pisala, a oči su mi suzne, jer mi dreči monitor u oči. Znate da imam dečka, znate i probleme, ali, u stvari, kada sam zaljubljena, ja nemam ni o čemu da pišem, jer je sve u redu. Zbog mama ne mogu da putujem nigde, ali mi je potrebna neka promena u životu. Celog života nomadkinja.
Nekako sam našla ovde klasični izgled u vordpresu, pa uspevam da kucam. Plašim se da ću morati da odem na neki drugi blog, jer ovaj novi apdejt sa blokom je neizdrživ. Dok obradim tekst, stavim boju, veličinu, izgubim ideju o čemu sam htela da pišem, a o slovnim greškama da ne pričam, jer pazeći na enter i odvajanje paragrafa, kao da zaista kucam slepo.
Odlučila sam da se malo povučem iz javnosti, jer mi je žviot nekako postao previše ogoljen, a stvarnost koja me okružuje je sumorna i teška. Nalazim se u kavezu okružena pesmizmom, rusofilijom i anticivilizacijskim sentimentom. To nije normalno okruženje za normalne osobe, a pošto sam ja normalna, morala sam se se malo seclude, što se kaže. U vezi sam sa jednim dečkom iz Novog Sada. Trebalo bi danas da se vidimo. Kiša je, ali on je toliko srećan, što ćemo se videti. Stalno mi izjavljuje činjenice o meni. Ponekad i previše da mi čak dosadi što sam posebna.
Preselila sam se kod najboljeg druga/bivšeg dečka. Njegovi roditelji su odusevljeni. Njegove sestra i mama su pravile ajvar i pekle papriku. Bilo je jako zabavno. Super smo se zezale. Ljudi iz njegovog komšiluka su većinom budale, koje podržavaju Vučića i Rusiju, a oni su iz područja jug-Kosovo i Krajina u Hrvatskoj. Te budale sanjaju snove o tome kako će im Vučić uz pomoć Putina vratiti domove, koje su napustili. Ne mogu da slušam tu količinu baljezganja.
Dobra stvar u tom naselju je što je malo udaljeno od grada. Ima prirode. Vazduh je ćist i ptice pevaju, ne cvrkuću. Blizu je neki park sa borovom šumom, ali je jako zapušten i plašim se da će izleteti neki medved. Taj boravak u prirodi mi jako prija. Često se vozim biciklom unaokolo. Pričam sa ljudima i svašta mogu da saznam. Beba mi ne ide na ganglije toliko često, ali samo njeno prisustvo u ovom Univerzumu je jako uznemirujuće, jer je dosadn. Ovaj odlazak, odnosno odvajanje mi je pružilo priliku da neke stvari sagledam iz još jednog od mnogobrojnih uglova. Pošto hoću da se odselim iz Srbije, često upoređujem i razmišljam o promenama, koje sam ovde susrela i šta bi bilo to što bi me možda zadržalo ovde, a iskreno, ništa me nikada ne zadržava nigde.
Razmišljajući o društvenim pojavama u Srbiji došla sam do pozorišta. Primetila sam da kada razgovaram sa ljudima i kada spomenu da su se vozili tramvajem oseti se neko isticanje. Nije mi to bilo jasno, zašto. To se posebno odnosilo na neke osobe, koje su se doselile u Beograd i onda sam shvatila da jedan dečko namerno samo putuje tramvajem i iznajmljuje stanove, samo tamo gde oni prolaze. Kada se preselio u naselje “Braće Jerković” često je išao do Kumodraške ulice samo da bi “putovao tramvajem”, a onda se preselio na Banovo Brdo. Bilo mi je to čudno, dok nisam čula da mora da “putuje tramvajem” i onda sam shvatila, zašto je tako otišao, za njega, daleko.
Nije on jedini, koji tako “voli”, čak mi je jedna drugarica rekla “ipak, tamo idu malo finiji ljudi”. U Izraelu je tramvaj najnormalniji oblik prevoza, tako da ja nisam nikada tramvaju pridavala neki značaj, ali pokušavajući da shvatim ljude oko sebe videla sam da je putovanje tramvajem u Beogradu, odn. Srbiji, stvar prestiža. Neka urbana oznaka, koja, mislim, da više nigde ne postoji u Srbiji. Pitam se šta li pomisle roditelji, kada im deca kažu da su išli na fakultet tramvajem u nekom dalekom selu. Da li ta deca žele da pokažu roditeljima da su nešto postigla veliko? A da li će majke razmišljati i brinuti o svojoj deci da im ne ispdnu deca iz tramvaja ili da ih ne priklješte vrata, kada vide neku reportažu iz Azije gde se ljudi gužvaju u prenatrpanom prevozu.
Tako nešto slično sam doživela i sa pozorištem ovde. Kada sam došla u Srbiju, drugarice su pričale da idu da gledaju neku komediju i pozvale su me da idem sa njima. Ja nisam neka ljubiteljka pozorišta, jer se u Srbiji glumci prepoznaju da su glumci i najbolji primer za to je Petar Kralj, koji je stalno nešto mlatarao rukama dok je glumio i na televiziji. Otišla sam s njima. Obukla sam se normalno, kako sam se uvek i oblačila, međutim, one su došle još sa nekim prijateljima nekako “svečano”. Ti ljudi su pričali drugačije. Spomenuli su mi da “u pozorište treba da se obuče pristojno”, jer je moj autfit igleda ubadao u oči. Šale su im bile “kisele” kao i njihovi osmesi. Svi su bili ispravljeni kao da su progutali metlu. Gledala sam jednog druga, koji inače nosi samo trenerku, kod kuče je u boksericama i, eventualno, u bade mantilu, koji čeprka žuljeve na nogama i nokte, kako elegantan i oprane kose ulazi u salu. To nisu bili ljudi, koje znam. Onda se potvrdilo ono da treba da izađeš s nekim da bi ga upoznala. Predstava je bila ok. Komedija. Pomalo smešna. Glumci i nisu ostavljali neki utisak. Međutim, ta moja grupa prijatelja je na mene ostavila najveći utisak. Posle smo otišli na piće i počela je priča o predstavi. Ja sam mislila sa nismo gledali istu predstavu. Mislila sam da sam otišla u pogrešnu salu. Počela su hvaljenja. Postavka, glumci, montaža???, atmosfera, humor. Kada sam rekla svoje misljenje o glumi tog nekog, mene su oni tim pozitivnim utiscima ispoklapali na sve strane. Stvarno sam pomislila da sam sve vreme pratila neku drugu paralelnu predstavu u nekom paralelnom pozorištu. Posle predstave smo se razišli svako svojoj kući. Sutradan je “ekipa iz pozorišta” bila “ekipa iz života”. Jedna drugarica je jedva dočekala da opali paljbu euforije na pitanje kako je bilo u pozorištu. Ja sam pažljivo posmatrala sa strane i počela sam da slušam pozorišnu terminologiju. Mislim da bi se svaki tetarolog sablaznuo koliko slabo poznaje pozorište. Međutim, ova drugarica, koja je postavila pitanje o sinoćnoj predstavi, nije ostala dužna, jer je i ona bila u drugom pozorištu. Zaključak je bio da vole pozorište.
Ja sam onda odlučila da odem i “ispitam stvar”. Krenula sam da idem na predstave sa njima i da pokrećem s drugim ljudima temu o predstavama da bih mogla da ispitam taj fenomen u srbskom društvu. Predstave su bile dobre ili loše, ali komentari su uvek bili euforični i uvek je zaključak da vole pozorište. Jedan komšija je redvono išao u pozorište, dok je njegova mama dobijala karte od banke, jer je meni bilo čudno, kako to neko ko ne radi ništa troši toliko para na pozorište. Kada je počeo da radi nestalo je i vremena za pozorišta. Jedan dečko, koji me je muvao je imao neku svoju “sektu”, koja je išla u pozorište redovno. Ja sam išla povremeno, što je mene u njegovim očima jako srozavalo, ali mene nije bilo briga, pošto sam htela da dokučim, zašto ovde ljudi odlazak u pozorište doživljavaju toliko uzvišeno. Zašto su ti neki bledi glumci, samo zato što su “u pozorištu” toliko posebni. Na fakultetu je bio popust za studente. Mnoge kolega i koleginice, koji su došli da studiraju iz malih mesta su masovno išli u pozorišta, iako su ima primanja bila ograničena. Onda sam krišom slušala, kako preprilavaju roditeljima te predstave. Naravno, predstave su fantastične, a s glumcima samo što ne dele stan. Onda sam počela da primećujem koliko ljudi jure u to pozorište radi pozorišta. Videla sam da gledaju, kako ih drugi gledau. Svoj odlazak obavezno moraju da objave. To mora da se zna. Mora da se zna i za koju predstavu hoće da rezervišu karte. Kada pričaju o utiscima to je drugačiji ton, držanje u odnosu na prepričavanje neki serije ili utakmice. Gledajući tako ponašanje ljudi, videla sam i ljude koji nisu “žderači teatra”, kako JA zovem te redovne posetioce. Jedna devojka je išla na nekoliko predstava dnevno “da bi sve uspela da postigne i isprati”, iako je živela sa starijim roditeljima u nekom ćumezu od jedne i po sobe. Imali su skoro nikakva primanja. Majka joj je radila kao čistaćica, iako je radila u Bosni kao službenica i videlo se njeno otmeno držanje, ali je njena ćerka obanavljala godine i visila u pozorištima od ručka do večere. Ovaj jedan je sin medicinske sestre, koja je samo išao u teretanu i izigravao neki visok nivo, gledajući ostale ljude kao bedne crve, jer njegova porodice, poreklom iz Like, “ima urbani pedigre”, dok je njegov brat imao opstipaciju i jedino se u pozorištu rešavao taj problem, dok je dugo sedeo. Ova jedna je studirala ekonomiju i njena majka je ulagala u nju, pošto se njen brat oženio ženom, koja ne odgovara njenoj mami a ni njoj. Onda mi je satima pričala sve detalje iz predstave da bi se pokazala preda mnom kao detaljistkinja, pošto sam JA za nju površna, a vrhunac koji je postigla u života je udaja za nekom mnogo starijeg tipa, koji ima propali brak iza sebe i sada čami sa decom i nadmudruje se s njim, jer se njemu ne sviđa kako ona kuva, pošto mama nije mislila da treba da uloži i nauči je da kuva. Ima još primera, ali za ove sitne sate je sasvim dovoljno.
Razmislite i vi o pozorištu i zašto idete. Da li vas vode iskrena osećanja ili samo to da vas neko vidi? Ne morate da priznate meni, priznajte sebi. Najvažnije je biti načisto sa sobom.
Ovaj vordpres je napravio neke promene u obradi teksta uvodeći blokove, tako da mi je jako nezgodno da napišem nešto, jer je to izdeljeno i ne može da se normalno radi posle s tekstom. Zašto su svi apdejti uvek gori i gluplji od prethodnih? Danas, kao i uvek razmišljam o ljubavi. Nedostaje mi sloboda, ljubavi. Jedino što imam je vreme, koje koliko god da pokušavam pametno da potrošim ne mogu. Ljudi su dosadni sa tim idejama kako da se iskoristi vreme u karantinu, pa besomučno čitaju gluposti, gledaju gluposti i kuvaju gluposti. Ova MOJA popularna pesma je malo osveženje za sve nas zarobljene.
Kako je lep ovaj dan,
Sedimo na klupi i gledamo u daljinu,
Čujemo kako se njiše trava na vetru
I vidim kako ti vetar prolazi kroz kosu
Volim da slušam tvoj glas dok pričaš
Šetamo pored reke, koja lenjo teče
Jedno pored drugog sporim korakom
Mušice zuje, a čuje se cvrkut u daljini
Pod nogama nam pucketa trava
Zastajemo i gledamo u reku
Prelazimo lagano preko mosta
Zastajemo sada na sredini
Ispod teče reka i čuje se šum lišća
Stojimo pored ograde i naginjemo se
Gledamo naše likove u vodi, kako smo smešni.
Šta još treba da uradiš?
Po prirodi znate da sam diskretna i da ne volim previše da pičam o svojoj porodici. Neki smatraju da nisam dovoljno Srbkinja, jer mi je otac Danac, a njega smatraju manje Srbinom, zato što je iz luteranizma prešao u Pravoslavlje. On je prešao iz Protestantizma, još pre neho što je upoznao moju mami i pre nego što sam se JA rodila. On mi je pričao da mu se dopalo, jer je proučavao Hrišćanstvo, onda je proučvao. Putovao je u Grčku i tadašnju Jugoslaviju, koja je bila komunistička, Kipar i Izrael. Upoznao se sa mojom mamom i eto, tako je Samovaša Cica došla na svet.
O mom odrastanju znate dovoljno, ali bih sada u ovom blogu pisala o nekim drugim stvaria, a to je moja nova odluka. Htela sam da odem da živim na neko drugo mesto. Moja mama je pre par godina, vučena nostalgijom odlučila da se iz Izraela vrati u Srbiju. JA sam tada živela na relaciji Kanada – Izrael. Više Kanada, jer sam bila jako pogođena vezom u kojoj sam bila sa jednim dečkom za kojeg sam bila verena. U Izraelu me je sve podsećalo na njega. Moj komšiluk, novi stan, u kojem sam živela i u kojem je trebalo da živimo nas dvoje. U Izrael sam dolazila samo zbog moje mame i moje Nane, a iskrena da budem više sam želela da vidim Nanu, jer kao što znate ona je mene odgajila, jer je moja mama bila preokupirana poslom. Jednom mi je mama rekla da se seli u Srbiju. JA sam povremeno išla u Srbiju, ali nisam je gledala kao neku moju destinaciju za stalnim životom. Kada odrastate u Izraelu, upoznajete ljude koji dolaze iz razlićitih krajeva sveta. Ima mnogo doseljenih, ali nikako nemate osećaj da neko od njih tu želi da ostane zauvek. Uvek postoji nešto što vuče nazad u u zemlju odakle su došli, kao što ih je vuklo i da se “vrate” u Izrael, jer su njihovi preci otišli odatle. Da se ne lažemo, većina je privučena ekonomskim stanjem, nego što zaista oseća nešto prema Izraelu, tako da mi koji smo tu od rođenja imamo drugačiji odnos od njih, što je i normalno, ali i sama ta njihova životna priča nas nekako otvara za promene i odlazak negde dalje. Moja mama je uvek Izrael osećala kao svoju zemlju, međutim, njena odluka me je jako iznenadila. Pošto mi je to rekla, ja sam se vratila u Kanadu. Tada sam bila u vezi s jednim dečkom iz Montreala, koji je poreklom iz Kvebeka. On se smatrao Kanađaninom i nikada za njega Francuska ništa nije predstavljala, iako su njegovi došli u Kanadu u 17 veku iz Mena. Njegovi roditelji su išli u Francusku i uopšte se nisu identifikovali sa njom. JA sam onda počela da razmišljam o svom poreklu. O Srbiji, srbskoj kulturi sam najpre naučila od moje Nane. Ona je držala do toga, jer je njena porodica stradala u Holokaustu. Posle jednog razgovora sa mamom, shvatila sam da je ne poznajem i odlučila sam da dođem u Srbiju kod nje.
Iako sam ranije povremeno dolazila u Srbiju, to je za mene kulturološki, civilizacijski, drštveni, ekonomski i tehnološki šok. Jedno je biti turistkinja u Srbiji, a život je nešto sasvim drugo. Najpre sam živela sa mamom u stanu u centru grada. Prvi put sam počela da provodim vreme s njom. Razgovarale smo. Smejala se mojim šalama, ja njene nisam razumela. Ona je i ovde započela biznis. Ovog puta sam šetala sa njom. Išle smo na Avalu zajedno. Šetale smo ulicama i ona mi je pokazivala gde se igrala, šta su joj komunisti oteli, gde su joj ubili strica, kojeg nikad nije upoznala, jer joj je to pokazala moja baba. Upoznala sam neke njene prijateljice, međutim, JA sam navikla da živim sama i da budem svoja gazdarica. Pored toga, ona je počela da komentariše moje veze, a zna da to ne volim. Nije odobravala ni moje nastupe, jer sam JA odlučila da bolje upoznam srbski narod, pa sam počela da Pevam u kafanama. Bez obzira, ja sam se preselila u drugi stan, ali sam htela da budem blizu nje, jer mi je baš bila draga.
Skoro sam počela da razmišljam, da želim nešto da promenim u životu. JA sam navikla na promene i one mi baš prijaju. Odlučila sam da idem u Australiju. Volim Australiju, jer je toplo, jer je normalna zemlja. Predložila sam mami da se tamo preselimo. Ona neće. To je za mene bilo baš teško, jer baš želim da ona bude sa mnom. JA ne volim mnogo da se raspravljam s ljudima, jer sam tolerantna, ali ona uopšte ne želi da ide u Australiju. Tako sam videla da je tvrdoglava, a tu osobinu ne volim, jer treba da poslušamo i drugu stranu. Ne znam, kako da je ubedim da idemo.
Vreme je da malo ispričam šta se sve desilo u mom životu. Mnogi moj život vide kao da je to hod po laticama rozih ruža, ali ponekad tu promakne i trn i kao svaka smrtna osoba ubodem se i zaboli. Ponekad rana bude neprimetna i bezbolna ili brzo prođe, a ponekad me duboko zabode i jako boli. Najbolje je da ispričam šta se sve dogodilo u MOM životu, jer svaki sled događaja vodi do nečega, odnoso, u svakom životu postoji uzročno-posledična veza. Iz prošlosti saznajemo budućnost, ako smo dovoljno mudri.
Krajem decembra sam otišla na fakultet na neke vežbe. Odlazak na fakultet mi je kao noćna mora. Tu nema nijedan sladak profesor ili asistent. Ko god malo bolje izgleda je peder. Koleginice mi zavide, jer imam sve desetke. Nemam s kim da se zezam ili flertujem. Svi su sujetni i umišljeni. Odlazak na fakultet mi je stvarno užasan, a ostanak još gori. Imali smo vežbe u nekoj bolnici i tu je bio jedan dečko, koji je imao nezgodu. Vi znate, koliko sam ja iskrena, emotivna, poštena i čestita i suza je sama krenula. Bas mi je bilo teško. Sestre su me pozvale u prostoriju za osoblje i dale mi malo vode da se smirim. Počele su da me teše. One me sve znaju i poštuju me, jer vide da sam predana i jako dobra stručnjakinja za ljubav i medicinu. Često im dajem ljubavne savete. Uglavnom, one jure neke doktore, koji su za mene šonje. A ima i mnogo pedera, koji ih šetaju da se to ne bi otkrilo. Znam to, jer je jedan moj drug bio u vezi s jednim doktorom za kojim su sve umirale: Te lepotan, te maneken, te šmeker, nikako da se oženi samo bira, a sve ga žele, a ovaj moj drug ga jaše posle prve smene. Uglavnom, one su me jedva smirile, koliko sam bila tužna. Posle toga me je sreo jedan doktor, koji je jako sujetan i nisam mogla da ga smislim nikada. Baš je ljubomoran na mene, a ima nekog dosadnog, debelog sina, koji ima debele usne i stalno se kezi. On mi stalno govori da me voli kao svoju ćerku, a znam da je potajno zaljubljen u mene, jer sam primetila da me je odmeravao i da je jednom rekao: “Cico, visoka ti peta, a kratka ti suknja.” Ja sam mu rekla: “Dušo, visoka mi peta i kratka je suknja, ali nisam guska, a ti si deda.” Od tada se primirio i postao je pristojan. On mi je rekao: “Cico, ti si jako emotivna osoba. Vidi se da imaš čiste misli i iskreno srce. To nisi za ovaj posao.” Toliko mi je bilo žao tog dečka, da tom dedi nisam ništa htela da odgovaram ili da mu lupim šamar.
Sledeći ključni događaj, koji je ovih dana uticao na moj život. Tokom Božića sam bila kod mog najboljeg druga/bivšeg dečka. On ima 41 godinu. Sladak je, poliglota, završio je filozofiju, inteligentan je, ali neće da se ženi. On traži sebe. Izmišlja koje kakve gluposti, a vreme mu prolazi. On ne slavi Božić, ali slave njegovi roditelji i on živi van grada, tako sam se stvarno odmorila tada. Kada sam došla u stan, vratila sam se u suludu realnost u kojoj živim. Moj bivši dečko iz Italije je želeo da porazgovara sa mnom i rekao mi je da je shvatio da od obnove naše veze nema ništa, što sam mu ja odmah i rekla, jer je saznao da će me zaprositi moj sadašnji dečko Karlos. Zamislite da vam neko kaže da će vas neko zaprostiti. Upropastio mi je iznenađenje. Međutim, Karlos nikako da zaprosi.
Odem posle protesta kod mame. Nisam dugo bila. Dala mi je poklon za Božić, ali mi je dala i savete: “Cico, mislim da ti je to šetanje po protestima bez veze. Gubiš svoje vreme i mladost. Ako već želiš udaj se za nekog dečka, eto, i tog Karlosa, ako misliš da je on tvoja sreća. Ti si suviše emotivna i kao doktorka se od tebe očekuje da budeš mnogo hladnija, ali tvoje srce je veliko. Idi u Kanadu ili Izrael, ako nisi zadovoljna ovde.” JA sam joj rekla: “Dušo, ja moram da idem na proteste, a Karlos treba da me zaprosi. JA znam da ću biti dobra doktorka, jer ja ljude želim da lečim od srca i iz srca, a ne kao na pokretnoj traci. Dušo, ja ne volim da dajem ljudima savete, tako da ne volim ni da meni neko određuje kako ću da živim”.
Dalje, moram da pišem drugi blog, jer se svašta izdešavalo. Ovo sam samo ad hoc završila.
Poslednjih nedelja se u mom životu izdešavalo mnogo stvari, a život mi je još uvek užurban. Putujem na sve strane, borim se, volim, ali sam bila jako iscrpljena. Nisam stizala da napišem blog o svom životu i najnovijim događajima, a znam da ljudi vole da čitaju MOJ ultrapopularni blog, koji je jedino svetlo nade u ovom tužnom, sumornom i kriznom vremenu. Moj život je jako konfuzan, ali i u zbrci postoji red, jer ja verujem da sve funkcioniše po Božijem zakonu i da za sve postoji razlog, ali i da za svaku devojku postoji pravi muškarac.
Pre nekoliko meseci otkrila sam da je moj bivši dečko iz Italije RB dao naše zajedničko imanje u Italiji pod hipoteku i da je došlo vreme da se naplate dugovi, pošto su oni raskalašno trošili taj novac. Tada je krenula moja borba da vratim moje imanje. Moji advokati su ušli u trag svemu tome i saznali smo da su ti zajmodavci iz Španije. Ja se na razumem u pravo, pa smo imali neka suđenja, ročišta, ne znam ni ja u Španiji. To je bilo letos. Drugi deo je bio sada u oktobru. Ja sam htela da idem avionom, ali krenuli smo đipom od mog bivšeg dečka iz Italije RB u Italiju. Došli smo na naše imanje. Dočekao nas je njegov otac. To je jedan mufljuz i probisvet sa Juga Italije. Uvalio se bio u administraciju i ništa nije radio. Obično laje, dere se i mlatara rukama, ne primećuje nikog i sve gleda sa visine, a ovog puta je počeo da me grli i da me ljubi, da se krevelji i prenemaže: “Moja Cica! Naša Cica!” “Nema bolje devojke” A setila sam se kako je bio uobražen ranije i jedva mi se javljao. Ja sam sve to iskuuulirala. Tu sam prespavala i posle smo pošli u Madrid. Ne bih davila nikog suđenjem, pošto ne znam tačno šta se dešavalo. Mene ta suđenja i crne hronike ne zanimaju. Moji advokati su rekli da će biti jako teško, ali su našli dokumentaciju o mojoj fabrici soka od grožđa. Nešto su oni tamo natezali, ali je bilo teško. Tu sam slučajno čekajući videla jednog dečka. Preko hodnika sam osetila da je dečko mog života, a on kaže i da je to osetio prema meni. Pozvao me je u kafić i posle limunade sa đumbirom sam našla dečka. Shvatila sam da je on čovek mog života, ali nisam htela da ubrzavam i forsiram nešto, a ni on. To suđenje se završilo u moju korist. Mom bivšem dečku iz Italije je naloženo da plati tu hipoteku, a imanje ostaje meni. Moj bviši dečko iz Italije RB se izvinjavao. Tada sam saznala da je njegov pokvareni otac vodio duplo knjigovodstvo, ako se tako kaže i da je mnogo novca sakrio od nas. Moj bivši dečko iz Italije RB mi je rekao da nikada nije za to znao i videlo se na njemu da je stvarno nevin u svemu tome. Moj novi dečko je postao Karlos. Prosto sa njim sam se osećala kao u raju. Vreme je stalo. Provodili smo dane zajedno. Njegova porodica se oduševila, kada su me upoznali i svi me obožavaju. Morala sam da idem kući, u Srbiju, a Karlos je poželeo da dođe i vidi Srbiju, pošto je to za njega nešto sasvim nepoznato. Krenuli smo đipom mog bivšeg dečka iz Italije RB najpre u Italiju, pa u Srbiju. JA sam htela da idemo avionom, ali je moj bivši dečko iz Italije RB insistirao da idemo njegovim đipom. Došli smo u Italiju. Ovog puta na MOJE imanje. Njegov otac je kukao, plakao, ali baš me briga. Odlučila sam da ostane sve po starom, a oni su mi isplatili polovinu novca. Ostalo će postepeno platiti. Krenuli smo u Srbiju. O mom dolasku sve znate. Malo mi je bilo teško da se prilagodim, jer sam se onda vratila u život. Da, u Srbiji je moj život.
Prošlog petka sam dobila poruku od meniđera da dođem u Grčku, jer je imao jednu poslovnu ponudu za mene. Nas dvoje smo se rastali pre par godina u ne baš dobrim odnosima, jer je on kao uslov za moj album izneo jednu jako ružnu ponudu. JA sam to odbila. On me je preklinjao, ali ja sam mu rekla da nisam na prodaju i da me takve ponude ne zanimaju. Ovog puta smo otišli moj bivši dečko iz Italije, moj sadašnji dečko iz Španije i moja najbolja drugarica Beba otišli u Grčku. Moj bivši dečko iz Italije RB je insistirao da idemo njegovim đipom, inače u Italiji on vozi nekog besnog Mercedesa. Otišli smo do Atine, a Karlos se osećao kao kuče u liftu kada je putovao kroz Srbiju. Tamo sam se susrela sa bivšim meniđerom. Meniđer mi je izneo poslovnu ponudu za snimanje jednog singla. Pesma je previše seksusalno eksplicitna. Ja sam predložila izmene. Autorka je inisitirala da se tekst ne promeni, ali meni je nekako bila previše “Ne-JA”. Slučajno sam u Atini videla mog bivšeg dečka Bendjamina. On je kao tinejđ zvezda bio popularan i bio je u nekom holandskom bandu. Taj band je bio potpuno glup, ali sam se ja smuvala s njim kada sam imala 13 godina. Tada je taj band uveliko prestao da postoji. Benđi je nastavio da se bavi muzikom i u jednom trenutku smo se smuvali. Dok smo bili u vezi, saznali smo da je dobio ćerku. On nije znao šta da radi sa sobom, sa nama. Pored toga, on je 20 godina stariji od mene i plašio se skandala u javnosti. JA sam raskinula s njim, jer sam tada morala da idem krenem u školu. Videli smo se setili se lepih događaja. Sada je u vezi sa nekom opajdarom, koja je starija šest godina od mene. Sva je tetovirana, a i on je. Stoji mu užasno, jer je on jedan običan tinejđer zarobljen u telu odraslog muškarca. Krenuo se da me poljubi, ali sam mu rekla da sam našla dečka za kojeg ću se udati. On je rekao da me je tražio svih ovih godina i da je i dalje zaljubljen u mene, ali ne mogu da verujem da se sve to desilo i da smo se ponovo videli. Karlosu sam objasnila ko je Benđamin i šta je bilo. On je to prihvatio normalno, ali moj bivši dečko iz Italije RB je počeo da divlja da se dere. Pravio je scene. Meni je bilo neprijatno. Karlos je bio zbunjen, a Benđamin je hteo da se pobije s njim. Za to vreme je Beba pila kafu s nekim tamo tipom. Ja sam smirila stvar koliko sam mogla. Benđi ja smo se rastali normalno. Karlos nije reagovao nikako, ali je RB imao jako čudne reakcije. Vratili smo se preko Severne Makedonije i otišli u Skopje. Tu sam saznala da su palestinski teroristi napali Tel Aviv. Nisam mogla da stupim u kontakt sa mojom Nanom. Uplašila sam se i dalje sam.
Život je potpuno čudan i nepredvidiv. Nisam ja sada otkrila ništa novo, što menja sveta. Svi mi to znamo, ali ne razmišljamo o tome dok nam se ne desi nešto ružno. Trenutno sam u borbi na više frontova. Posao je, pre svega, u pitanju, ali i porodica, ali i ne najmanje, iako je poslednje i ljubav. Taman malo sastavim normalnog života, kada mi se desi neki preokret. Da li je u pitanju horoskop? Ne znam, ali se čudno dešava. Ne gledam tranzite, jer me to smara, a život mora da se živi.
Čula sam se u sredu sa mojim bivšim verenikom iz Izrael. On me redovno zove. Redovno priča iste priče i objašnjava kako bi nam bilo lepo da se oženio sa mnom. Muči ga žena, muče ga glupa deca, muči ga sve i svašta, ali ja to sve slušam, sređujem nokte ili gledam nešto na internetu bez zvuka. Imao je priliku, ali nije iskoristio i to je to. Kada je trebalo da bude bastion naše veze, on je samo ćutao, a ja sam se borila.
U njegovoj porodici je ujak svetinja. Šta on kaže, oni svi veruju u to. Pričala sam već da je taj ujak jedan zatucani ultraortodoksni Jevrejin, koji je dosadan i očekuje da mu svi ljube ruke kada ga vide. Svi, ali ne i JA. Ideja Izraela je da smo svi jednaki, a on pokušava da uspostavlja neku hijerarhiju, koja se meni ne dopada i pokušava da proturi neke svoje ideje, koje JA ne prihvatam. Moj bivši verenik je kao ateista, ništa ga ne zanima, ali sve te praznike on slavi. Posebno se izmotava za Purim i boji onu glupu, musavu decu sa konjiskim zubima. Licemerje!
Danas slučajno odem preko Bebinog fejsa da vidim šta ima novo kod njega na profilu, kad ono nema ništa. Pogledam u prijatelje, ima dosta naših zajedničkih prijatelja i vidim izađe njegov brat, moj bivši dever. On je mene podržavao, ali nemam o njemu neko mišljenje. On izigrava nekog umetnika, pesnika. Piše neke jako glupe pesme, a svi mu se dive kako je on talentovan, a to je obično nabrajanje životnih događaja, pri tom, komentari ispod pesama su kriminalni. Komentariše taj njihov ujak nekim provalama, koje niko ne razume i koje su glupe. Najviše me nervira što mu je neko rekao da je sladak, kada se smeje, pa se tamo kezi sa onom njegovom kovrđavom kosom. Misli da je zanimljiv. Kad vidim ispod komentara komentarisala je i žena mog bivšeg verenika. Da, da, tog koji me zove i priča kako bi nam bilo lepo, a on se ne razvodi. Isto lupi neku glupost i to o gej brakovima. Ona je kao jako pobožna Jevrejka, a podržava gej brakove i hvali se kako je slobodoumna, a ima 150 kila i ne misli da smrša. Komentarisala je neku dvojicu, koji imaju dete. Ona šalje neke blagoslove, komentare, pametuje. “Šta ti ima bilo šta da kažeš? Tvoj muž mene zove redovno, duso. Bolje se bavi svojom porodicom, nego tim pederlukom.” Digla mi je pritisak. Pogledam sliku, koju je stavila, a na njoj moj bivši verenik kao neki deda Cigan. Baš se trudi da ga pokaže što ružnije. Onaj njen sin razjapio usta sa konjiskim zubima kao i ona. Kezi se, bekelji se, plezi se. Misli da je smešan, a dete je antipatično do bola. Da nije normalno, verovatno, bi bilo kreten. Jednostavno, ne mogu da ih smislim. Ova mala ćerka je slatka. Liči na mog bivšeg verenika, ali ima majčino ponašanje i kada se slika namesti kez i izbeči oči. Ta njihova porodična slika mi izgleda kao da su prorodica Adamblats. Svi su ispali grozno. Međutim, komentari… sve najbolje, supetlativi, deminutivi, slatkice, čokoladice. Povraća mi se. Privid srećne porodice. Sve porodice su srećne na isti načina, a porodica mog bivšeg verenika je dosadna na svoj način. To tako izveštačeno. Pogledam slučajno i njegov instagram. On se slikao u crno-beloj tehnici. Jeste sladak, ali ona, oštrokonđa, ga je sigurno na to naterala.
Na svu moju muku, još moram da trpim i takve gluposti na društvenim mrežama i ne mogu da se opustim u ovo teško vreme.
Moderna Pevacica 