Kraj septembra

Tako! Uspela sam da nađem klasični izgled bloga, pa mogu lakše da napišem blog. Potpuno se pogubim u onim blokovima i tako mi je komplikovano. Ako pređem na negi drugi blog, ne znam kako će funkcionisati, a i kako ćete me VI moji divni fanovi i pratioci pratiti.

Malo sam se povukla sa društvenih mreža, zbog nekog haosa u uživotu, ali to sada nije bitno. Kratak osvrt na sadašnju situaciju će vam sigurno značiti, ali mogu samo da kažem da me moja najbolja drugarica sa Novog Zelanda Lili užasno nervira. Stalno mi šalje neke snimke sa njenih putovanja. Tu vidim kako je prigrabila sve moje prijatelje i sa njim sa slika, skače u okean, glupira se na tematskim zabavama i misli da je zanimljiva. Mislim da pokušava da isprovocira zlobu kod mene, ali joj to neće uspeti, pošto je ona jedna pakosna Azijatkinja, koja pokušava da bude Belkinja.

I dalje se borim protiv rasizma i to znate da sam ja jedina na ovom govornom području, pre nego što je uopšte došlo do tog trenda podrške crncima. JA boju ne vidim – vidim čoveka, ali kada čovek hoće da vidim boju, ja moram da je vidim. Mislim da vam još od maja dugujem blog o događaju, koji se dogodio u jednom manastiru. Kao što se sećate, ja sam tada još bila u vezi sa Karlosom, mojim bivšim dečkom iz Španije. Mislila sam da je on pravi, ali ipak nije bio. Mi smo dva različita sveta. JA sam borkinja, a on nije. On ima sve u životu: demokratiju, ljudska prava, slobodne medije i misli da svi ljudi to imaju, a JA se borim da to dobiju ljudi koji nemaju. Otišla sam tada u taj manastir da se malo smirim, jer je mržnja počela da vlada svetom. Dopisivala sam se tada sa bivšim dečkom iz Bosne i on je tada krenuo sa porodicom za Srbiju. Dok smo putovali do tog manastira ja sam mu slala poruke. On mi je rekao da mora da me vidi. Tokom službe on se pojavio sa porodicom. JA sam se šokirala. Sveštenik je onda počeo da drži propoved, koja je bila evidentno rasistička i anti-belačka, antiamerička i puna mržnje, da sam JA morala da reagujem. Rekla sam njemu i svim okupljenim ljudima, da je situacija potpuno drugačija, nego što nam se predstavlja i da moramo da shvatimo da su policajci bili ugroženi. Kasnije se saznalo da je onaj crnac bio i neki kriminalac. Taj pop je pokušao i da se raspravlja sa MNOM, a ja sam njemu rekla da mi kao ljudi NE MOŽEMO i ne smemo da sudimo nikom, a posebno NE o događajima i ljudima koje ne poznajemo dovoljno. Moj bivši dečko iz Bosne je počeo da aplaudira i onda se još par hrabrih i istinoljubivih osoba pridružilo. On mi je rekao: “Cico, ti si tako lepa i pametna. Imam dve ćerke, ali znam da bi mi ti rodila sina.” Njegova žena se šokirala, prisutni su se šokirali, čak je i Karlos razumeo o čemu je reč. Meni je malo bilo neprijatno, jer se ovde tema vodila o ljudskim pravima, a ne o kontroli rađanja. On je oženjen i time je sve rečeno. Nikakav razvod ne dolazi u obzir što se mene tiče. Sada mi je pao kamen sa srca, jer sam ovo propustila da vam napišem da ne bih ispala neka lažovkinja, pošto znam da volite da čitate moje poučne, ljubavne, životne blogove.

U sredu sam bila u Novom Sadu. Išla sam da se nađem sa mojim dečkom Nemanjom. On je fin dečko, ali je polubogat. Teško mi je da kažem da je siromašan. On vozi neki totalno bez veze auto. Uglavnom, dolazi kod mene u Beograd. Njemu je doživljaj da ide po restoranima sa masnom i nezdravom hranom. Tamo nisam sigurna da mogu da jedem i salatu, jer je možda prošla pored nekog leša. Jedne večeri smo išli u Zemun u neki restoran. Došli smo, ali nisam mogla da uđem, jer sam previše osećala smrti, a  s polja se širio smrad spaljenih tela. Bilo mi je jako, jako teško. Mislim da me razumete. Ipak, pronalazimo razne zanimacije. Šetamo. Gledamo neke filmove. On je tako srećan, kada ide po tržnim centrima kao neki mali dečak. Očekujem da će još i da se vozi u onim autićima. Rekao mi je da se nikada nije osećao opuštenije i reasterećenije nego sa mnom u vezi. Meni je lepo s njim, jer je pažljiv. Mogu da kažem da je i vredan, pošto ponekad uradi i neke dodatne poslove sa prijateljima, kao što su moleraj. On radi neke administrativne poslove. Deluje mi jako naivno, a naivna sam i ja. Odlučila sam da probam da vidim kako je imati siromašnog dečka, jer nisam imala odavno. Stan mu nije loš. Pošto mu je mama bila bolesna, preselio se kod nje u stan, a svoj iznajmljuje. Bilo mi je ćao, što je u sredu bilo tmurno vreme, kada sam išla kod njega, jer se baš trudio da mi pokaže kako je grad lep. Novosađani imaju jako lokal-nacizam, a i Nemanja ima, iako to pokušava da prikrije. Iznenadio se kada sam mu rekla da me ne zanima katedrala, nego da želim da vidim Nikolajevsku crkvu. Njegov osmeh i naglasak su tako simpatični kada mi kaže: “Pa, Cico, ti si tako posebna! Svi vole da vide katedralu, a ti Nikolajvsku crkvu. Svi idu u Dunavski park, a ti voliš da šetaš Kejom.” Uvek se iznenadi, tako iskreno i dečački. To mi se i sviđa kod njega. Iako sam mlađa od njega preko pet godina, ponekad mi se učini da je on mlađi od MENE pet godina. Kao neki tinejđer.

Život nam nosi uvek neke nove stvari, ali nekada nam ih pokloni lepo uvijene, a nekada ih samo da bez papira.