Prolećni apdejt

Moja priroda je umetnička i spisateljska, kao što dobro znate, ali svaki dolaza na ovu platformu, gde treba da tražim “classic”, pa neka podešavanja me toliko iznervira da mi zaista dođe da odustanem i ne pišem više ništa, ali znam da mnogo vole da čuju o MOM životu i da mnogo nauče iz mojih blogova, pa ne mogu da budem sebična i sve sačuvam samo za sebe i onda, uz ove tehinčke poteškoće, ipak napišem nešto lepo što je i obrazovno i može cela porodica da čita.

U mom životu se svašta izdešavalo i dešava. Umrla je moja starija prijateljica Rada. Njena smrt me je jako pogodila. Malo se mučila poslednjih meseci, ali sve je to život. Kada smo se poslednji put čule, ona mi je rekla: “Cico, kako je kratak život!” Ona je rođena u kraljevini. Njen sin i ja smo oduvek flertovali, međutim, on je led, JA sam vatra. Tul na luk. Jedna čerka je potpuno pogubljena, drugu nisam videla, a žena mu je kao neka tetka. Ima nešto podmuklo i kod njih i kod te frizerke kod koje idu. Njegova sestra MENE voli, samo zato što ne podnosi tu snajku. Često sam Radi bila jedini oslonac u životu, jer na decu se ne može više čovek osloniti. Eto, vidite kako je Rada prošla.

Uskoro nam se približava godišnjica veridbe. Odlučila sam da kupim stan u Budimpešti i da počnem da živim tamo. Jednostavno, ne mogu da živim u Lacikinom stanu, po njegovim pravilima. Vi, drugari, ćete me razumeti, ali Lacika razume samo reči ultimatuma: Dolaziš sa mnom ili ne? I on je pristao. JA sam znala da će pristati. Melinda će dobiti manju sobu, ali šta da radim. Što nije učila školu?! Sigurno se pitate zašto bih se ja odseila iz Lacikinog stana. Prvo, jer volim da sam svoja gaudarica, a drugo je daleko ozbiljnije. JA sam, Samovama drugari, već rekla da je Lacika jako podmukla osoba. Njega niko od prijatelja nije pročitao, ali JA sam odmah. Najnovija Lacikina podvala je da je prevario svog poslovnog partnera Tomaša. Oni su imali neki zajednički posao već deset godina. Ne otkrivam detalje, jer će se sve onda saznati. Lacika je odlučio da započne svoj bizinis i da prekine partnerstvo sa Tomašom. Bez najave, bez objašnjenja. Ni njemu, a ni MENI. Ja sam mu poželela sreću, ali sam mu rekla da to nije pošteno da dovede čoveka pred svršen čin i da traži da mu isplati njegovu polovinu. Tomaš je mene i zvao i pitao o čemu se radi, a JA sam mu rekla: “Dušo, znam isto koliko i ti.” Nažalost, Tomaš mi ne veruje, to sam osetila, ali JA tu ne mogu ništa. Za dve godine kako smo u vezi Lacika i ja (Da, ima toliko i ja sam se šokirala kada sam saznala) on je izigrao masu ljudi da ne mogu da izbrojim. Prema MENI nije takav, ali JA sam odlučila da se obezbedim, pa kud puklo. Stan je blizu njega. Nije veliki 70 kvm. Nema velikih ulaganja. Pogled je sumoran, ali to je Budimpešta, a vreme je slično kao i u Srbiji “malo, malo, pa zasija sunce”. Idem nešto mrljavo u teretanu. Nema niko zanimljiv da se pojavi. Upoznala sam jednog Dušana, ali on je u poslenje vreme proredio dolaske, tako da mi je stvarno dosadno da vežbam tamo. Dušan je dobio državljanstvo, jer mu je neko rođen u Vojvodini, pa je došao da živi u Budimpeštu, ali se nije preterano usrećio. To što imaš madžarsko državljanstvo, jer znaš deset reči, ne čini te Madžarem, tako da i on otprilike očajava kao i JA tu u sred te nedodžije. On se druži s nekim Šandorom, kog zovemo Sale. On me je pozvao da izađemo, ali posle je otpalo bilo šta dalje, kada je čuo da sam verena za Laciku. Mislim, družimo se. Viđamo se kod njega, ali veza, flert – ništa. JA sam vrlo odlučna po tom pitanju, znate i sami.

Trenutno sam u Beogradu i došla sam da posetim Mamu. Nisam je posetila od aprila, kada sam išla Radi na sahranu. Ona je dobro. Ima te neke dosadne komšije. Međutim, sinoć sam šetala gradom, pošto nije pala kiša. Prošetala sam se nekom mojom standardnom rutom po obali. Beograd se promenio. Nije lep. Postao je sterilan. Prolazila sam pored “Beton hale” tipično, isto, dosadno. Sa Kalemegdana sam čula ABBU i još neke pop pesme i pomislila sam da je možda došla civilizacija u Beograd. Šetalište je sređeno, ali je sterilno. Mnogo ima odvratnih ljudi, koji govore kacapski jezik. Odavno ih ne čujem toliko u Madžarskoj, pa sam se malo odmorila. U “Beograd na vodi”, naravno, ne idem. Tamo idu skorojevići.

Ovo je mali pregled šta se dešava kod mene. Sutra idem kući – u Budimpeštu. Nisam mogla da verujem da taj grad počinjem da smatram svojim domom.

Kako ste MI vi, drugari? Napišite mi sve o sebi, jer volim da čujem šta se i kod vas dešava.

Apri-li-li-li!

Odlučila sam da vam napišem jedan blog, drugari, pošto ne mogu da pišem u pedeset tvitova o paklu kroz koji prolazim. Ukratko, poznato vam je da sam ja verena za jednog dečka, koji se zove Ladislav, a svi ga zovemo Lacika. Verili smo se prošle godine i ove godine nam će biti dve godine veze. Od prošle godine živim kod njega u Madžarskoj. Zbog ove proklete Rusije cene nekretnina su skočile, pa mi se nisu trošile pare na stan. On svadbu ne spominje, a ja čekam da on spomene. Tako da sam prosto na stend baju. Hoče – neče. Na kraju ču JA morati da odlućim, jer sam shvatila da je Lacika jako, jako glup. I sada ću vam to i isprićati. Pojedini komentarišu moje tvitove i dogadžaje i tvrde da izmišljam, ali moji blogovi, tvitovi i sve što radim ima edukativnu svrhu, jer svakom može da se desi da ima glupog dečka kao što je Lacika i da dođe u ovu situaciju u kojoj sam JA, Samovaša Cica, a to je plač, plač i plač. Sa Tvitera, kog obožavam sam se udaljila, jer sam se jako posvetila zajedničkom životu i učenju madžarskog. Odlično mi ide. Upoznala sam nekoliko baš dobrih tipova i muvali smo se, ali JA sam verna Laciki bez obzira na sve, čak i na njegovu kongenitalnu, a mogla bih reći i genetsku glupost. Desilo se to da je Lacika odlučio da kupi neki plac u Austriji i da napravi planinski rezort, ali JA sam mu odmah rekla da se ne zanosi, pošto je na placu neka bara, ali Laciki je to rečeno da je jezero i da neće moći da izgradi bilo šta, pošto je teren erogen. Druga stvar je: “Dušo, da to može, već bi neko to uradio pre tebe.” Međutim, tvrdoglavost, bezobrazluk, inat i rusofilija su doveli do toga da je morao da odustane od toga. JA sam mu rekla da to proda po istoj ceni i, srećom, naišao je neki glupak iz Srbije koji je kupio to, iako sam mu JA, iz solidarnosti, skrenula pažnju da vidi šta kupuje. Sledeće je prodaja jednog vinograda. Došao je neki Francuz i ponudio mu da kupi vinograd. Ovaj moj je odmah zinuo na pare, jer je stalno dizao cenu i došao do 280 hiljada evra. JA sam mu rekla: “Dušo, da li je tebi malo čudno što je on zapeo za taj komad zemlje?” Glupi Lacika je rekao da mu nije čudno. Ispostavilo se da je Francuz pokupovao okolo te vinograde i sve to je preprodao za trostruku vrednost. Sve te madžarske ovce su se skupile da se žale, ali sada je gotovo. Glupi Lacika je prodao nasledstvo, redovni izvor prihoda i potencijalnu buduču sigunost u slučaju neke nesreče. Pare su razdeljene izmedju njegove sestre i njega, on je kupio auto i taj promašeni plac u Austriji i uradio je ništa. Treći i najvažniji slučaj se desio danas i ne mogu više da izdržim, pa sam morala to da podelim s vama, jer niko me ne razume, pošto svi misle da je Lacika pametan, jer je sladak i svima se ćepi. Kod Lacike u goste je došao njegov bivši cimer sa fakulteta iz Beća. Lacika i on su studirali biznis, bio je medžu najboljim studentima, a koliko je kvalitetan fakultet možete da proćitate rezultate. Taj njegov drug, Manuel, ima neke pse kao uzgaja i živi sa “cimerom”. Vi znate da sam JA odrasla u Izraelu i da sam odmah osetila da mi nešto tu smrdi, jer se taj njegov cimer zove Mehmed. On i lacika su živeli dve godine. Od Lacike je naučio da sadi biljke, kuva i ne znam šta sve ne, pošto je Lacika svestrana osoba. Medžutim, on ŽIVI sa tim Mehmedom već nekoliko godina. Svakom je jasno da su oni u vezi i JA pitam Laciku, a Lacika mi kaže: Cico, to je nemoguće. Ja sam ga učio da zavodi devojke.” Kada mi je to rekao, odmah mi je bilo jasno da su u vezi, jer Lacika je smotan i da JA nisam greškom ušla u njegova kola, on bi verovatno bio bez devojke.  Toliko me Lacikina gupost, a i samouverenost nervira da sam od muke poćela da plaćem. Dve godine ja slušam te njegove ispade i gluposti. On je pokušao da me uteši i to je lepo, ali sam mu morala reći jasno i glasno: “Lacika, plačem, jer si glup. Plačem, jer šta ćeš ti bez mene u životu. Ti si, dušo, retardirana osoba i naičiče neko i preveslače te za samo trenutak.” On me je gledao kao tele u šarena vrata. Manuel je podmukao i odmah je pitao: “Cico, a zašto vas dvoje imate odvojene sobe?” JA sam mu rekla: “Dušo, dok se ne udam ništa. Nas dvoje smo cimeri kao ti i Mehmed.” Videla sam da se zacrveneo, a i treba da ga bude sramota, jer laže.
Sada se pitam, šta li je sledeće u šta će ovaj moj glupavi Lacika poverovati.

Prosto moram

Drugari, mislite da sam vas zaboravila, ali da znate da to nije istina. Istina je da nemam baš mnogo vremena i ne mogu da se posvetim Tviteru kako sam se navikla i kako vi volite to od mene. Moja mama je mnogo bolje i zbog toga mi je drago, ali u mom životu su se desile neke veoma zanimljive stvari i nisam mogla da redovno izveštavam. Ja sam već više meseci u nekoj vrsti agonije. To se desilo u junu, a počelo je u maju. Lacika je prodao neki stan i ja sam očekivala da će se on preseliti kod mene, ali on je kupio novi stan i počeo je da ga sređuje po mom ukusu meni iza leđa. Njegova drugarica je navodno htela da uredi stan, pa je mene pozvala u pomoć i tako smo zajedno birale, navodno, za njen stan. U junu je trebalo da Lacika i ja proslavimo godišnjicu, ali ja sam namirisala da on nešto planira više. I planirao je. 19. juna sam se verila sa njim. Mislila sam da je to najsrećniji dan u mom život dok sam držala crnu kutijicu obloženu satenom. Kad sam otvorila to je postala moja noćna mora. Ispred Parlamenta u Budimpešti baš kod cipela malo je falilo da padnem u Dunav. Prsten je bio užasan. Tri hiljade evra. Tri hiljade evraaa!!! Tri hiljade evra, drugari??? Vi ćete sada reći da Samovaša Cica izvoljeva, ali moj bivši verenik mi je poklonio prsten od 20 hiljada evra, Kartijeov. Toliko je lep da nisam mogla da mu ga vratim kada nam je propalo venčanje. Mislim da vam je jasno da nije isto 20 i tri. Jednostavno, taj prsten nije bio JA. Stvarno sam se rastužila i to je Lacika primetio, ali ja sam mu rekla: Dušo, hvala ti. Pre bih se udala za tebe bez prstena…”, ali sam prećutala “nego s ovim.” Prećutala sam, jer sam toliko bila slomljena i tužna da nisam imala snage da mu objasnim kakav prsten treba da bude, pošto sve moram da mu objašnjavam. Sledeće što je bilo je to da smo otišli u taj njegov stan. Stan je lepo uređen, jer sam ga ja posredno uredila, ali taj prsten me je jako opterećivao. Pokušala sam da utešim sebe i kažem sebi: “Cico, bitno je da ti njega voliš, iako ima mnogo mana. Sigurno ne bi to uradio da te ne voli.” Ali sam onda pomislila da Cicu svi vole i da to nije ništa neobično. On me je pozvao da živim u tom stanu, ali, drugari, život u Budimpešti nije human. Ja sam mu rekla: Dušo, ja želim da budem blizu mame i jasno ti je da možemo da živimo negde drugde. Budimpešta je dosadna i samo je za slikanje. Nijedno zlo ne ide samo, tako se moja mama obradovala zbog moje veridbe i njoj se svideo moj prsten i podržala me je da odem da živim u Budimpeštu. Rekla sam joj: Dušo, Budimpešta nije za život. Tamo je mrtvilo. Nije valjda da bi rođenu ćerku strpala na tako dosadno mesto. Mama mi je rekla: “Cico, ne izvoljevaj!” Pozvala je Laciku i čestitala mu. JA sam odlučila da se nađemo na pola puta i da živimo u nekom drugom gradu. Lacika je bio razočaran, ali je pristao i predložio Prag. Prvo mi je na pamet došao moj bivši dečko Jirka, koji je mnogo sladak, ali siromašan. Otišli smo u Prag u kojem je ispalo još dosadnije i gore nego u tunjavoj Budimpešti. Živeli smo zajedno od avgusta do kraja oktobra. Onda sam jednog dana jednostavno rekla: “Lacika, ti si sladak, ali ne možemo biti u vezi ili sutra u braku, u kojem nema dogovora i sve radimo što ti želiš.” Napad je najbolja odbrana i onda je on MENI rekao da uvek radi sve što ja želim. JA sam mu rekla da prosto nije istina, jer ja želim da usrećim njega, a kako da ga usrećim, kada JA nisam srećna. On je shvatio da sam u pravu, kao i uvek. Vratili smo se u Budimpeštu i planira da se preselimo u Beograd. Mama mi je rekla: “Cico, ti si tako temeljna u planovima za budućnost.” Lacika je imao još jednu glupu ideju, a to je da se preselimo u Tursku. On voli klimu u priobalju, ali nema pojma da je u Turskoj odvratno. Međutim, morala sam da mu dam ultimatum ili JA ili Turska. Mora da mu se sviđa Turska, kad je prsten koji mi je poklonio kao iz Turske. Taj prsten me jako muči i stalno se pitam, kakav će moj život biti, ako budem živela sa ružnim nakitom.

Život u Budimpešti!
To nije život. Taj grad je jako dosadan. Uglavnom sam išla u šoping, ali tamo nema niko lepo obučen. Frizeri su jadni i dosadni. Jednom sam u salonu sama sebe ošišala, jer ova frizerka nije znala šta treba da radi. S druge strane, Lacikina drugarica mi je preporučila nekog frizera pedera. Osim izlazaka, on ništa drugo ne zna da radi. Inace, kada se pojavi nešto u Budimpešti, oni moraju svi to da posete. I to se tako nekritički prati. Srećom pa je Lacika sladak, pa imam koga da gledam. Tako sam jednog dana upoznala jednog dečka, koji je iz Srbije. On se iznenadio kada je čuo da sam iz Srbije. Njemu se sviđa Budimpešta. Ali meni se on sviđa. Mnogo je sladak. Ima bradicu i kovrđavu kosu. Naravno da ne bih prevarila Laciku, ali mi je Nemanja jako sladak.
Upoznala sam i neke Latinose, pa smo krenuli da izlazimo zajedno. Ima jako mnogo Rusa i to mi se gadi, jer su bahati, nevaspitani i dalje podržavaju botoksiranog kepeca.

Ovo je kratak apdejt, samo da znate da verujem da će doći neko bolje vreme, kada ću moći da budem kao i uvek Samovaša Cica, drugarica i sestra, drugari.

Da, ja!

Već je svanulo, a noćas sam imala noćnu moru. Nastavila sam da spavam, još jedna noćna mora i onda je gotovo sa spavanjem za noćas. U glavi mi je odzvanjala pesma koju sam ovih dana nameravala da napišem. Zanemarila sam malo blog, jer me stvarno nervira ovo namestanje na klasičan izgled, a ako počnem na nekoj drugoj platformi blog, može da se desi i da oni naprave ovu glupost kao vordpres i onda sve ispočetka. Dakle, da ne dužim previše, jer znate sve šta se dogodilo sa onim dečkom iz teretane i sa mojim sadašnjim dečkom, najbolje je da napišem ovu pesmu. Nema veze ni sa kim direktno, nego sa običnim životom.

Da, ja sam…

Videla sam te jednog dana kao svakog drugog,
Iz tvog pogleda sam nešto osetila
Stvarno nisam mislila da će biti tu nešto,
Nisami ništa ni tražila, ni želela.

Ubrzo smo počeli da se srećemo sve češće
Moralo je nekako da se sve to završi
Znala sam da će biti teško i tužno
Ali krenula sam ti putem i nije bilo povratka.

Predala sam se tvojoj ljubavi i dala sam svoju
Noći su nam bile beskrajne, a dani topli
Poljupci su nam vlažili usne, oči su sijale
Tela su nam se tresla i osećala sam tvoju toplinu

Mislila sam da je to ljubav i da nema kraja,
Iako uvek mi nešto kaže da samo uvek bliži kraju.
Svaki novi susret nas je približavao rastanku
Svaki rastanak je bio znak kako će biti.

Držala nas je strast i sva ta oluja osećanja
Morao si da shvatiš da život nisi samo ti
Pogrešno si tumačio znake, kojih nije bilo
Stvorio si potpuno pogrešnu stvarnost bez mene.

Sad moćeš da uživaš u stvarnosti kakvoj želiš
Vreme nije stalo ni za tebe ni za mene.
Nemoj više da me tražiš, jer ja više nisam ista.
JA sam iskrena, a ne znam zašto nisi shvatio.

Beleška o ljubavi

Hoću da ti pišem o ljubavi večeras
Gledam u prelepo nebo i oblake
Mesec sve obasjava, a ja tebe tražim.
Drhte mi leđa i osećam te, iako si daleko
Večeras mi je tako toplo iako je hladno
Probudio si vatru koja se ne gasi

Izgubljena sam dok mislim o tebi
Ti večeras misliš na mene kao ja na tebe
Pre tebe sam bila sama i svoja
Sada je sve sasvim drugačije
Već se spušta noć preko neba
Moja ljubav je ono što ti treba

Sada sedim tužna, jer si tako daleko
A ti mi isto to kažeš tihim glasom
Mi smo dve duše koje se traže
Telo i duša kažu da, ali nešto odbija
Budi hrabar i ti kaži: Da!
Tako se i najdeblji zid probija.

Uspomene

Ponovo sam prošla našom ulicom
Videla sam našu staru kuću
Nekada je tu bilo smeha i pesme
Tada nismo znali za tugu.

Osetila sam miris vetra i mora
Čula sam i šuškanje lišća na drveću 
Isto je bilo kao i nekad
Želeli smo samo da smo zajedno.

Videla sam kako deca sede u parku
On joj je pričao svoje planove
Ona ga slepo gleda, dok ga sluša
Ja znam da nema ništa

Ponovo sam prošla našom ulicom
Sada su tu neki drugi ljudi
Ali njihovi planovi su isti
To će ostati samo planovi.

Da li i ti prođeš našom ulicom?
Danas više nemamo vremena.
Da li se setiš naše smeha i vere?
Bar ponekad?

Da nešto napišem

Drugari, znate da me je ovaj vordpres počeo da zastrašuje, jer moram prvo da pronađem klasičan izgled bloga, pa onda da pišem. Plašim se da će mi i to ukinuti i šta ću onda. Ne mogu da pišem u onim blokovima. Ponovo ću reći da je svaki apdejt sve gori.

Nisam odavno pisala, a znam da volite da čitate. Volim da pišem, ali me ubi ovaj sada proces dok dođem do podloge za pisanje. Nisam sigurna šta bih vam pisala, a oči su mi suzne, jer mi dreči monitor u oči. Znate da imam dečka, znate i probleme, ali, u stvari, kada sam zaljubljena, ja nemam ni o čemu da pišem, jer je sve u redu. Zbog mama ne mogu da putujem nigde, ali mi je potrebna neka promena u životu. Celog života nomadkinja.

Goddaughter

Svaki put se isprepadam kad mi ponudi klasični šta god ovaj vordpres. Ne znam, kojoj je budali palo na pamet da stavlja neke blokove, pa da editujem deo po deo. Em je sporo, em je komplikovano, em ne znam ni kako se to radi, a ono što hoću zaboravim. Nije ni važno. Uglavnom, drugari, odlučila sam da napišem nešto o mojoj kumi Brani, pa sam shvatila da ima suvše mnogo i da je bolje da vam napišem blog. A znam da mnogi uživaju čitajući moje blogove, a mnogi izbegavaju da ih ćitaju ili priznaju da ih ćitaju javno, pa ćitaju tajno. 
Svaki početak je težak, pa je i kumstvo sa Branom bilo jako teško. Ona je mene odabrala da joj budem venčana kuma, jer sam jako moralna i pobožna osoba, a posle sam saznala da je htela da uzme neku drugu devojku, ali su se Brana i njen muž muvali, pa nije kao bio red. Znači da sam ja bila seknd best i da sam to znala ne bih pristala, bez obzira što se ne valja odbiti kumstvo. Mislim da se slažete da je to ružno i jako nepošteno prema meni. Brana je inače oduvek htela da bude u društvu dece koja se dobro provode, ali je uvek bila u senci njenog brata s kojim sam ja imala, a imam još uvek neki toplo- hladno flert. Njegova žena i ja se super zezamo, čak i ona ponekad nešto nabacuje, ali ja nisam za menaž a trua. Ipak, sve je kuuul i oni mene obožavaju, a obožavam i JA njih, ali me Brana živcira, iako mi je kuma. Ona se udala za nekog dedu, koji ima francusko državljanstvo, a neki je naš probisvet odavde. Ona je s njim dobila dvoje dece. Ta deca nisu nimalo zainteresovana za Srbiju. Mali je sladak, liči na Francuza i jedva govori srbski. Ne samo zato što je priglup, već zato što ga ne zanima Srbija. Ćerka ima neki blaži oblik retardacije, ali kada govori francuski sve je u redu. Kada sam im rekla da ne treba da teraju decu da uče srbski, ako neće, napali su me, zašto sam JA učila srbski. JA sam učila, zato što sam htela. Odrasla sam, kao što znate, u multijezičkom komšiluku. Normalno sam živela sa svima i nisam tako izigravala neko ludilo kao što ona tera decu. Pored toga, taj njen muž je jedna budala, koja sve pare koje ima troši ovde na kuće i kupuje samo da bi u svom selu oduševio komšiluk. U tom selu, inače ni mačke više neće da žive, pošto su se miševi odavno odselili, a on tu hoće da razvija neku farmu. Neki čovek iz komšiluka, koji čuva krave mu je lepo rekao da od toga ovde nema ništa, ali on i Brana obožavaju Vučića i veruju u sve što kaže. Kinezi su nešto ispalili oko neke fabrike. Oni nisu okrivili Vučića, koji je doveo te sumnjive Kineze, već Kineze, jer “oni znaju da su oni takvi”. Ne mogu da slušam Branino baljezganje o socijalizmu, pošto ona ima blizu 50 godina, a njen muž sigurno 90. To dvoje ljudi žive u Francuskoj, ali misle da ljudi u Srbiji ništa ne rade i da je za vreme Tita bilo najbolje. Brana je ovde završila neki fakultet, ali bolje da je završila školu za osobe sa posebnim potrebama. Branini su inače bili okoreli komunisti, a otac joj obožava Putina i ima njegovu sliku u kuhinji, na frižideru. Nisam mogla da pijem kiselu vodu kod njih zbog toga, jer su je izvadili iz frižidera. Njihov brak je nikakav. Kao pas i mačka, ali Brana je mediokritet, koji misli da je pametan, pa trpi i glumi kako joj je lepo u braku. Lepo joj je samo zato što je kum kljakav, pa ne može da je bije ili da juri neke druge žene.
Njih dvoje inače, jako mrze Francuze. Druže se sa čamugama i muslimanima. Za MENE, kao što znate, najbolji frajeri su Francuzi, ali oni o njima pričaju sve najgore. Ne mogu da verujem da mogu biti toliko odvratni i nezahvalni.

Kraj septembra

Tako! Uspela sam da nađem klasični izgled bloga, pa mogu lakše da napišem blog. Potpuno se pogubim u onim blokovima i tako mi je komplikovano. Ako pređem na negi drugi blog, ne znam kako će funkcionisati, a i kako ćete me VI moji divni fanovi i pratioci pratiti.

Malo sam se povukla sa društvenih mreža, zbog nekog haosa u uživotu, ali to sada nije bitno. Kratak osvrt na sadašnju situaciju će vam sigurno značiti, ali mogu samo da kažem da me moja najbolja drugarica sa Novog Zelanda Lili užasno nervira. Stalno mi šalje neke snimke sa njenih putovanja. Tu vidim kako je prigrabila sve moje prijatelje i sa njim sa slika, skače u okean, glupira se na tematskim zabavama i misli da je zanimljiva. Mislim da pokušava da isprovocira zlobu kod mene, ali joj to neće uspeti, pošto je ona jedna pakosna Azijatkinja, koja pokušava da bude Belkinja.

I dalje se borim protiv rasizma i to znate da sam ja jedina na ovom govornom području, pre nego što je uopšte došlo do tog trenda podrške crncima. JA boju ne vidim – vidim čoveka, ali kada čovek hoće da vidim boju, ja moram da je vidim. Mislim da vam još od maja dugujem blog o događaju, koji se dogodio u jednom manastiru. Kao što se sećate, ja sam tada još bila u vezi sa Karlosom, mojim bivšim dečkom iz Španije. Mislila sam da je on pravi, ali ipak nije bio. Mi smo dva različita sveta. JA sam borkinja, a on nije. On ima sve u životu: demokratiju, ljudska prava, slobodne medije i misli da svi ljudi to imaju, a JA se borim da to dobiju ljudi koji nemaju. Otišla sam tada u taj manastir da se malo smirim, jer je mržnja počela da vlada svetom. Dopisivala sam se tada sa bivšim dečkom iz Bosne i on je tada krenuo sa porodicom za Srbiju. Dok smo putovali do tog manastira ja sam mu slala poruke. On mi je rekao da mora da me vidi. Tokom službe on se pojavio sa porodicom. JA sam se šokirala. Sveštenik je onda počeo da drži propoved, koja je bila evidentno rasistička i anti-belačka, antiamerička i puna mržnje, da sam JA morala da reagujem. Rekla sam njemu i svim okupljenim ljudima, da je situacija potpuno drugačija, nego što nam se predstavlja i da moramo da shvatimo da su policajci bili ugroženi. Kasnije se saznalo da je onaj crnac bio i neki kriminalac. Taj pop je pokušao i da se raspravlja sa MNOM, a ja sam njemu rekla da mi kao ljudi NE MOŽEMO i ne smemo da sudimo nikom, a posebno NE o događajima i ljudima koje ne poznajemo dovoljno. Moj bivši dečko iz Bosne je počeo da aplaudira i onda se još par hrabrih i istinoljubivih osoba pridružilo. On mi je rekao: “Cico, ti si tako lepa i pametna. Imam dve ćerke, ali znam da bi mi ti rodila sina.” Njegova žena se šokirala, prisutni su se šokirali, čak je i Karlos razumeo o čemu je reč. Meni je malo bilo neprijatno, jer se ovde tema vodila o ljudskim pravima, a ne o kontroli rađanja. On je oženjen i time je sve rečeno. Nikakav razvod ne dolazi u obzir što se mene tiče. Sada mi je pao kamen sa srca, jer sam ovo propustila da vam napišem da ne bih ispala neka lažovkinja, pošto znam da volite da čitate moje poučne, ljubavne, životne blogove.

U sredu sam bila u Novom Sadu. Išla sam da se nađem sa mojim dečkom Nemanjom. On je fin dečko, ali je polubogat. Teško mi je da kažem da je siromašan. On vozi neki totalno bez veze auto. Uglavnom, dolazi kod mene u Beograd. Njemu je doživljaj da ide po restoranima sa masnom i nezdravom hranom. Tamo nisam sigurna da mogu da jedem i salatu, jer je možda prošla pored nekog leša. Jedne večeri smo išli u Zemun u neki restoran. Došli smo, ali nisam mogla da uđem, jer sam previše osećala smrti, a  s polja se širio smrad spaljenih tela. Bilo mi je jako, jako teško. Mislim da me razumete. Ipak, pronalazimo razne zanimacije. Šetamo. Gledamo neke filmove. On je tako srećan, kada ide po tržnim centrima kao neki mali dečak. Očekujem da će još i da se vozi u onim autićima. Rekao mi je da se nikada nije osećao opuštenije i reasterećenije nego sa mnom u vezi. Meni je lepo s njim, jer je pažljiv. Mogu da kažem da je i vredan, pošto ponekad uradi i neke dodatne poslove sa prijateljima, kao što su moleraj. On radi neke administrativne poslove. Deluje mi jako naivno, a naivna sam i ja. Odlučila sam da probam da vidim kako je imati siromašnog dečka, jer nisam imala odavno. Stan mu nije loš. Pošto mu je mama bila bolesna, preselio se kod nje u stan, a svoj iznajmljuje. Bilo mi je ćao, što je u sredu bilo tmurno vreme, kada sam išla kod njega, jer se baš trudio da mi pokaže kako je grad lep. Novosađani imaju jako lokal-nacizam, a i Nemanja ima, iako to pokušava da prikrije. Iznenadio se kada sam mu rekla da me ne zanima katedrala, nego da želim da vidim Nikolajevsku crkvu. Njegov osmeh i naglasak su tako simpatični kada mi kaže: “Pa, Cico, ti si tako posebna! Svi vole da vide katedralu, a ti Nikolajvsku crkvu. Svi idu u Dunavski park, a ti voliš da šetaš Kejom.” Uvek se iznenadi, tako iskreno i dečački. To mi se i sviđa kod njega. Iako sam mlađa od njega preko pet godina, ponekad mi se učini da je on mlađi od MENE pet godina. Kao neki tinejđer.

Život nam nosi uvek neke nove stvari, ali nekada nam ih pokloni lepo uvijene, a nekada ih samo da bez papira. 

Pozorište Vs. teatar

Nekako sam našla ovde klasični izgled u vordpresu, pa uspevam da kucam. Plašim se da ću morati da odem na neki drugi blog, jer ovaj novi apdejt sa blokom je neizdrživ. Dok obradim tekst, stavim boju, veličinu, izgubim ideju o čemu sam htela da pišem, a o slovnim greškama da ne pričam, jer pazeći na enter i odvajanje paragrafa, kao da zaista kucam slepo.

Odlučila sam da se malo povučem iz javnosti, jer mi je žviot nekako postao previše ogoljen, a stvarnost koja me okružuje je sumorna i teška. Nalazim se u kavezu okružena pesmizmom, rusofilijom i anticivilizacijskim sentimentom. To nije normalno okruženje za normalne osobe, a pošto sam ja normalna, morala sam se se malo seclude, što se kaže. U vezi sam sa jednim dečkom iz Novog Sada. Trebalo bi danas da se vidimo. Kiša je, ali on je toliko srećan, što ćemo se videti. Stalno mi izjavljuje činjenice o meni. Ponekad i previše da mi čak dosadi što sam posebna.

Preselila sam se kod najboljeg druga/bivšeg dečka. Njegovi roditelji su odusevljeni. Njegove sestra i mama su pravile ajvar i pekle papriku. Bilo je jako zabavno. Super smo se zezale. Ljudi iz njegovog komšiluka su većinom budale, koje podržavaju Vučića i Rusiju, a oni su iz područja jug-Kosovo i Krajina u Hrvatskoj. Te budale sanjaju snove o tome kako će im Vučić uz pomoć Putina vratiti domove, koje su napustili. Ne mogu da slušam tu količinu baljezganja.

Dobra stvar u tom naselju je što je malo udaljeno od grada. Ima prirode. Vazduh je ćist i ptice pevaju, ne cvrkuću. Blizu je neki park sa borovom šumom, ali je jako zapušten i plašim se da će izleteti neki medved. Taj boravak u prirodi mi jako prija. Često se vozim biciklom unaokolo. Pričam sa ljudima i svašta mogu da saznam. Beba mi ne ide na ganglije toliko često, ali samo njeno prisustvo u ovom Univerzumu je jako uznemirujuće, jer je dosadn. Ovaj odlazak, odnosno odvajanje mi je pružilo priliku da neke stvari sagledam iz još jednog od mnogobrojnih uglova. Pošto hoću da se odselim iz Srbije, često upoređujem i razmišljam o promenama, koje sam ovde susrela i šta bi bilo to što bi me možda zadržalo ovde, a iskreno, ništa me nikada ne zadržava nigde.

Razmišljajući o društvenim pojavama u Srbiji došla sam do pozorišta. Primetila sam da kada razgovaram sa ljudima i kada spomenu da su se vozili tramvajem oseti se neko isticanje. Nije mi to bilo jasno, zašto. To se posebno odnosilo na neke osobe, koje su se doselile u Beograd i onda sam shvatila da jedan dečko namerno samo putuje tramvajem i iznajmljuje stanove, samo tamo gde oni prolaze. Kada se preselio u naselje “Braće Jerković” često je išao do Kumodraške ulice samo da bi “putovao tramvajem”, a onda se preselio na Banovo Brdo. Bilo mi je to čudno, dok nisam čula da mora da “putuje tramvajem” i onda sam shvatila, zašto je tako otišao, za njega, daleko.

Nije on jedini, koji tako “voli”, čak mi je jedna drugarica rekla “ipak, tamo idu malo finiji ljudi”. U Izraelu je tramvaj najnormalniji oblik prevoza, tako da ja nisam nikada tramvaju pridavala neki značaj, ali pokušavajući da shvatim ljude oko sebe videla sam da je putovanje tramvajem u Beogradu, odn. Srbiji, stvar prestiža. Neka urbana oznaka, koja, mislim, da više nigde ne postoji u Srbiji. Pitam se šta li pomisle roditelji, kada im deca kažu da su išli na fakultet tramvajem u nekom dalekom selu. Da li ta deca žele da pokažu roditeljima da su nešto postigla veliko? A da li će majke razmišljati i brinuti o svojoj deci da im ne ispdnu deca iz tramvaja ili da ih ne priklješte vrata, kada vide neku reportažu iz Azije gde se ljudi gužvaju u prenatrpanom prevozu.

Tako nešto slično sam doživela i sa pozorištem ovde. Kada sam došla u Srbiju, drugarice su pričale da idu da gledaju neku komediju i pozvale su me da idem sa njima. Ja nisam neka ljubiteljka pozorišta, jer se u Srbiji glumci prepoznaju da su glumci i najbolji primer za to je Petar Kralj, koji je stalno nešto mlatarao rukama dok je glumio i na televiziji. Otišla sam s njima. Obukla sam se normalno, kako sam se uvek i oblačila, međutim, one su došle još sa nekim prijateljima nekako “svečano”. Ti ljudi su pričali drugačije. Spomenuli su mi da “u pozorište treba da se obuče pristojno”, jer je moj autfit igleda ubadao u oči. Šale su im bile “kisele” kao i njihovi osmesi. Svi su bili ispravljeni kao da su progutali metlu. Gledala sam jednog druga, koji inače nosi samo trenerku, kod kuče je u boksericama i, eventualno, u bade mantilu, koji čeprka žuljeve na nogama i nokte, kako elegantan i oprane kose ulazi u salu. To nisu bili ljudi, koje znam. Onda se potvrdilo ono da treba da izađeš s nekim da bi ga upoznala. Predstava je bila ok. Komedija. Pomalo smešna. Glumci i nisu ostavljali neki utisak. Međutim, ta moja grupa prijatelja je na mene ostavila najveći utisak. Posle smo otišli na piće i počela je priča o predstavi. Ja sam mislila sa nismo gledali istu predstavu. Mislila sam da sam otišla u pogrešnu salu. Počela su hvaljenja. Postavka, glumci, montaža???, atmosfera, humor. Kada sam rekla svoje misljenje o glumi tog nekog, mene su oni tim pozitivnim utiscima ispoklapali na sve strane. Stvarno sam pomislila da sam sve vreme pratila neku drugu paralelnu predstavu u nekom paralelnom pozorištu. Posle predstave smo se razišli svako svojoj kući. Sutradan je “ekipa iz pozorišta” bila “ekipa iz života”. Jedna drugarica je jedva dočekala da opali paljbu euforije na pitanje kako je bilo u pozorištu. Ja sam pažljivo posmatrala sa strane i počela sam da slušam pozorišnu terminologiju. Mislim da bi se svaki tetarolog sablaznuo koliko slabo poznaje pozorište. Međutim, ova drugarica, koja je postavila pitanje o sinoćnoj predstavi, nije ostala dužna, jer je i ona bila u drugom pozorištu. Zaključak je bio da vole pozorište.

Ja sam onda odlučila da odem i “ispitam stvar”. Krenula sam da idem na predstave sa njima i da pokrećem s drugim ljudima temu o predstavama da bih mogla da ispitam taj fenomen u srbskom društvu. Predstave su bile dobre ili loše, ali komentari su uvek bili euforični i uvek je zaključak da vole pozorište. Jedan komšija je redvono išao u pozorište, dok je njegova mama dobijala karte od banke, jer je meni bilo čudno, kako to neko ko ne radi ništa troši toliko para na pozorište. Kada je počeo da radi nestalo je i vremena za pozorišta. Jedan dečko, koji me je muvao je imao neku svoju “sektu”, koja je išla u pozorište redovno. Ja sam išla povremeno, što je mene u njegovim očima jako srozavalo, ali mene nije bilo briga, pošto sam htela da dokučim, zašto ovde ljudi odlazak u pozorište doživljavaju toliko uzvišeno. Zašto su ti neki bledi glumci, samo zato što su “u pozorištu” toliko posebni. Na fakultetu je bio popust za studente. Mnoge kolega i koleginice, koji su došli da studiraju iz malih mesta su masovno išli u pozorišta, iako su ima primanja bila ograničena. Onda sam krišom slušala, kako preprilavaju roditeljima te predstave. Naravno, predstave su fantastične, a s glumcima samo što ne dele stan. Onda sam počela da primećujem koliko ljudi jure u to pozorište radi pozorišta. Videla sam da gledaju, kako ih drugi gledau. Svoj odlazak obavezno moraju da objave. To mora da se zna. Mora da se zna i za koju predstavu hoće da rezervišu karte. Kada pričaju o utiscima to je drugačiji ton, držanje u odnosu na prepričavanje neki serije ili utakmice. Gledajući tako ponašanje ljudi, videla sam i ljude koji nisu “žderači teatra”, kako JA zovem te redovne posetioce. Jedna devojka je išla na nekoliko predstava dnevno “da bi sve uspela da postigne i isprati”, iako je živela sa starijim roditeljima u nekom ćumezu od jedne i po sobe. Imali su skoro nikakva primanja. Majka joj je radila kao čistaćica, iako je radila u Bosni kao službenica i videlo se njeno otmeno držanje, ali je njena ćerka obanavljala godine i visila u pozorištima od ručka do večere. Ovaj jedan je sin medicinske sestre, koja je samo išao u teretanu i izigravao neki visok nivo, gledajući ostale ljude kao bedne crve, jer njegova porodice, poreklom iz Like, “ima urbani pedigre”, dok je njegov brat imao opstipaciju i jedino se u pozorištu rešavao taj problem, dok je dugo sedeo. Ova jedna je studirala ekonomiju i njena majka je ulagala u nju, pošto se njen brat oženio ženom, koja ne odgovara njenoj mami a ni njoj. Onda mi je satima pričala sve detalje iz predstave da bi se pokazala preda mnom kao detaljistkinja, pošto sam JA za nju površna, a vrhunac koji je postigla u života je udaja za nekom mnogo starijeg tipa, koji ima propali brak iza sebe i sada čami sa decom i nadmudruje se s njim, jer se njemu ne sviđa kako ona kuva, pošto mama nije mislila da treba da uloži i nauči je da kuva. Ima još primera, ali za ove sitne sate je sasvim dovoljno.

Razmislite i vi o pozorištu i zašto idete. Da li vas vode iskrena osećanja ili samo to da vas neko vidi? Ne morate da priznate meni, priznajte sebi. Najvažnije je biti načisto sa sobom.