Slava

Drugi pokušaj da vam napišem kako je protekla Slava kod mene juče. Napisala sam prvo sedam povezanih poruka, ali sma napravili pauzu, pa mi je tviter to pobrisao. Nisam htela da vam pišem blog, jer znam da mnogi od vas rade i voze i ne mogu da pročitaju odmah šta se sve izdešavalo, ali mislim da mi nećete zameriti, jer izgleda da je ovako lakše.

Spremila sam se da krenem rano ujutru. Znam da je velika gužva. JA idem u jednu crkvu na Novom Beogradu, ali idem i u jednu van grada, gde odem da se ispovedim, pričestim i porazgovaram sa duhovnim dušama, poput MENE. Beba mi je rekla da može da mi sredi da dođemo što pre na red, ali JA sam joj rekla da me korupcija ne zanima, posebno ne u ovom trenutku, odnosno, kada je taj tako svečani događaj u pitanju. Sa mnom su pošli Beba i Boban, kojeg je Milanka uporno gurala da ide sa nama, a on nije preterano religiozan. A ona je ostala kod kuće. 

Kada sam stigla tamo bilo je prilično ljudi, ali ne toliko, jer je to mesto malo izvan grada i verovatno, ljudi nisu mogli da dođu što zbog snega, što zbog toga što je radni dan. Pred kraj službe, sveštenik je pozvao da stanemo kod naših kolača da očita molitvu. Kada je došao red na MENE, privukao se i Boban. Sveštenik je čudno pogledao, jer sve zna o mom i Bobanovom odnosu, a ja sam htela da umrem od sramote, jer sam se pitala šta će pomisliti o MENI. On je pitao: “Ko je ovde domaćin?” On je rekao: “Mi smo zajedno.” Baš mi je bilo neprijatno, ali sam se suzdržala da ne regaujem pred svetom, koji su svi videli skandal u najavi, pošto me, uglavnom, poznaju i da se ne rasrdim u tom svetom hramu. JA sam rekla: “On je kod mene u gostima već mesec da, oče, dušo, pa kao da je domaći.” On je očitao molitvu, sipao sok od crvenog grožđa, kojem je zaustavljeno vrenje. Posle sam pitala Bobana: “Dušo, šta znači onakvo ponašanje u crkvi, pred sveštenikom i svetom. Kakav domaćin?” On je rekao: “Cico, čuo sam da se valja da je muško kao domaćin.” Pošto sam ja glava MOJE kuće, rekla sam mu: “Duso, ti si kod mene gost, a pošto si se danas tako namesto kao “domaćin”, izvoli plati svešteniku i daj prilog hramu u moje ime.” Bobanu nije bilo pravo videla sam. Nije poneo dovoljno para, a crkva nema aparat za kartice, tako da sam mu pozajmile Beba i JA pare i zbog toga će debelo da plati. Inače, kao i ovek za Slavu, pošto ja ne verujem u rusku, komunističku izmišljotinu Deda Mraza, dala sam dečici koja su bila tu pare, kolačiće, a deci s kojom sam dobra sam dala i igračke, pošto ima tako svake godine donesem nešto. Služba je osim toga Bobanovog glupiranja prošla baš lepo. Malo je bilo prohladno, ali takvo je doba godine.

Kada smo krenuli kući otišli smo do Bobana da uzme svečanu garderobu, jer su i on i Beba nekako se pozvali na Slavu i da uzme pare da mi varti, koje je pozajmio da plati crkvi. Vidim da mu nije pravo, ali, eto, kada glumi domaćina da vidi kakve su odgovornosti. Uveče sam njemu i Milanki ponovo očitala lekciju, ali to ću vam ispričati kada za to dođe vreme. Došla sam u stan pre 12 da zapalim sveću. Nisam sujeverna, ali kažu valja se, pa tako i ja. Sto sam uveče pripremila, samo je trebalo poslagati tanjire i pribor. Stavila sam da se skuva supa da bude sveža kada dodđu gosti, a stavila sam da pečem proju i pite koje sam juče napravila, pošto je Milanka zaboravila da stavi. Malo sam bila u gužvi, ali nije strašno, jer sam već sve spremila. Mlanka, Boban i Beba su postavljali tanjire i pribor.

Pošto slavim nekoliko Slava, koje se obeležavaju u mojoj porodici, jer nema nikog od naslednika, sem MENE, to je za mene izuzetno svečan događaj, tako da se trudim da sve bude po redosledu kako je propisano. Vreme je posta i moja Slava je veganska, a i da nije vreme posta bi bila. Mnogi komentarišu protiv veganske hrane i veganskog načina života, ali sam JA vešta kuvarica, kao što svi znaju, i mnogi su se iznenadili kako je sve to lepo i ukusno, a nema mesa. Mnogi su se iznenandili, kada su čuli da je moja hrana potpuno posna. Kada sam došla u Srbiju, videla sam da ovde ljudi ne znaju za red, a JA sam morala da ih upoznam sa protokolom, tako da sam prve godine poslala pozivnice sa objašnjenjem sta da rade i kako da se ponašaju. Sledeće godine sam ponovo poslala pozivnice naglašavajući da ako je neko ateista ili ako je vernik, a hoće da dođe sa ateistom, jednostavno, ne ateistima nije mesto na Slavi, jer smatram da je nepristojno da neko ko to ne poštuje sedi zajedno za našim stolom. Mnogi su se naljutili, ali me to uopšte ne zanima, jer ja ne bih išla kod na neka slavlja ateista, jer iako mislim da su glupi, poštujem njihovu odluku da žive u gluposti. Pored toga, sam napravila i spisak tema o kojima nema potrebe da pričamo: politika, vulgarnost, vređanje, diskriminacija, jer može dovesti do svađa, pošto sam videla na drugim Slavama da je to izvor problema i skandala. Pored toga, onoga koga sam pozvala na Slavu, očekujem da dođe i ostane malo duže, a ne da mora da ide od Slave do Slave. Dok je kod mene to ne želim da čujem, jer to smatram nepristojnim – Zašto dolaziš kod MENE, ako imaš negde gde je zanimljivije. Pored toga, naglasila sam da treba biti i umeren u jelu i piću i da se alkohol i droga ne služe tokom posta. Kod mene u stanu je pušenje zabranjeno. U početku je ljudima bilo čudno i moje prijatelji su komentarisali, oni pokvareni iza leđa, a oni iskreni u lice da to nije baš uobičajeno, ali sam rekla da me ne zanima. Kada odem kod nekog JA poštujem tog domaćina. Idem samo kod vegana na Slave i ne izvoljevam. Prvi put sam servirala onako klasično jela kako se obično radi u Srbiji da bih ovde bila u skladu sa načinom života : predjelo, supa, glavno jelo, kolači. Videla sam da to nije baš praktično, onda sam sledeće godine napravila meni, pa su konobari služili goste. Ispostavilo se da ljudi mogu više da pojedu od normalne količine i na kraju sam prešla na švedski sto. Za Slavu preuredim dnevnu sobu i ispomeram nameštaj, a jela poslužim u trpezariji, tako da gosti mogu da sednu za sto. Svako uzima koliko želi i šta želi. Ne pravim previše hrane, uglavnom ono što može malo duže da ostane, a srećom i zima je. 

Moji gosti pristižu od 5 sati do pola šest. Tu im je posluženo bezalkoholno piće. Razumem i ako neko zakasni, ali to ne volim, jer u pola šest najpre čitamo molitvu i zajedno se pomolimo. Zbog toga sam isključila ateiste, jer smatram da bi to njih sablaznulo, ali shvatam da su to ljudi bez obraza i karaktera, pa da im to ne bi ni smetalo. MENI smeta. U molitvi se zahvalimo i Svetom Nikoli, koji nas čuva i spomenemo neke važne ljude i poželimo da nam sledeće godine bude bolje. Posle toga, krećemo sa večerom. Gosti nisu obavezni da sede, ali mogu. Tokom večere u prvom delu se pušta mirna klasična muzika, a kako se malo opustimo kreće i narodna i novokomponovana muzika. Tokom Slave izbegavam da pevam. Kada je radni dan ljudi ostaju do 12, a kada je vikend ostanu i duže. 

Opisala sam vam kako izgleda moja Slava, ali na svakoj Slavi, mora da se desi i neki skandal. Ne volim da se priča o ružnim temama, ali je Beba potegla temu o svojoj paranoji i o tome kako nas svi prisluškuju. Morala sam to da prekinem, a onda je počela da priča o nekom pevaču, koji je imao udes. Što su se svima otvorila oči i raširila uši da čuju koji trač. Ona zna da li je on vozio pijan i drogiran ili ne. JA sam se užasnula na tu priču i morala sam da presečem: “Dušo, ovde smo došli da provedemo ugodno veče da porazgovaramo o svojim porodicama i sa prijateljima o onome o čemu ne stižemo da razgovaramo. O takvim temama je neukusno da pričamo, posebno što nismo upoznati sa detaljima događaja.” Svi su prekinuli, a Beba je nastavila u njenom maniru: “Ja znam, on nije kriv…” Podigla sam ruku i rekla: “Mislim da sam bila jasna.” Okrenula sam se ka nekim prijateljima i pitala sam ih kako su oni i kako im je prošla gradnja neke ekološke straćare na nekoj planini. Svi su se zainteresovali za tu priču, tako da sam skrenula pažnju sa Bebinih gluposti. Ljudi su pitali i Milanku, kako je a ona je počela da priča o sinu “u Nemačku, koji se opet oženio”, sadašnja žena je otišla od njih i nije povela decu, misli da je ona “potkradala njenu sirotinju”. Naravno, i to kukanje sam morala da prekinem. Sledeći pokušaj je bio da priča o Kosovu, pošto je ona zabrinuta za njihovu vojsku, a misli da je na Kosovu sve gotovo i kada je krenula o Putinu, odmah sam to prekinula i rekla: “Milanka, dušo, mislim da treba još da se narenda kupus salate.” Ljudima je sve bilo jasno, jer oni znaju šta JA mislim o Rusiji i komunizmu. Ako je ateistima zabranjen pristup, jasno je da se ni o Rusiji ne priča. Sledeći skandal je priredio Boban, koji je kada su nazdravljali upao sa tima: “Pa, da te udamo Cico do sledeće Slave.” JA sam rekla: “Bilo bi dobro, duso, ali prvo da nađem pravog dečka.” On se isprisio i rekao: “Dečka imamo, samo tvoja dobra volja.” Pošto je većina ljudi upoznata sa mojim ljubavnim životom, ja sam rekla: “Ispalo je da dečka kojeg “imamo” više nemamo, jer on još ima vremena u životu i ne može da održava ličnu higijenu.” Boban se konačno primirio, pošto se zacrveneo, jer su se svi pitali o kom delu lične higijene se radi. 

U jednom trenutku sam otišla do trpezarije da Milanki skrenem pažnju na ponašanje i da teme o kojima ona priča sa svojim komšijama nisu primerene za ovaj događaj. Taman se i Boban namestio i rekla sam mu: “Dušo, ti si bivši i tako će ostaiti. Kada je trebalo da budeš i budući rekao si da te ne zanima brak i da te ne zanimaju deca. Ako nisi do sada shvatio da smo raskinuli, sada jesmo.” Do kraja večeri se ponašao normalno.

Osim tih nebitnih ljudi, koji su nešto kometarisali sve je prošlo u najboljem redu. Očekujem još par prijatelja da dođu. 

Još nešto, mnogi ljudi su me pitali da kažem šta sam spremila od jela za Slavu i da slikam kako sam sredila. Iako sam proteklih dana objavljivala da se spremam i da pravim kolače, smatram jako neukusnim da iznosim šta i kako, jer je to za mene intimni, porodični događaj. Slavu se trudim da proslavim skromno, pristojno, u skladu sa običajima i da ne bude previše ljudi, jer nema previše mesta u stanu, tako da je sasvim pristojno do 120 zvanica, uključujući tu i decu. Ne mislim da je mesto Slavi u restoranu. Ne volim da dovodim animatore za decu, jer Slava nije cirkus.

Hvala vam na čestitkama i želim vam da i vi vašu krsnu Slavu proslavite lepo poput MENE.

Moj/ Tvoj Beograd

Pre neki dan sam tvitovala s jednim slatkim dečkom o Beogradu. On zna koji je, a sada se oženio i šta da kaže. Neka je njemu sa srećom, ali sve manje šanse vidim da ću se udati za nekog dečka u skorije vreme. Iza svakog mog bloga, stoji jedno ozbiljno razmišljanje, jer cenim sagovornike, ali i čitaoce. Tako da nisam odmah napisala ovaj blog, ali sam dugo razmišljala, šta i kako da napišem, a da ne budem previše gruba ili pristrasna. Kao i uvek iskreno ću vam sve reći. Ovaj blog sam napisala, jer je bio komentar o tome da se stranci oduševljavaju Beogradom i da sigurno niko neće reći nešto ružno.

Sigurno niko ništa neće reći ružno, jer govori za televiziju, nalazi se na odmoru, ne vidi ništa. Da bi se neki grad shvatio, možda i zavoleo, treba provesto dosta vremena i osetiti život tih ljudi, pre svega svakodnevni. Ako me neko pita koji mi je najomiljeniji grad uvek će mi to biti Tel Aviv, jer sam tamo odrasla, iako sam rođena u Beogradu, ali JA to ne ističem, osim kad treba nekom da istaknem. Gradovi u kojima sam živela duže od mesec dana kao i svaki građanin su: Cirih, Lucern, Beograd, Njujork, Majemi, Los Andjelis, Buenos Aires, Montevideo, Sau Paulu, Sen Diego, Toronto, London, Barselona, Milano, Sien, Pariz, Sen Trope, Nica, Berlin, Atina, Singapur, Bombaj, Tokio, Sidnej, Brizbn. Prilicno sam proputovala zahvaljujući poslu i poslu moje mame i nisam sve gradove nabrojala, jer se nisam zadrzavala toliko.

Pored Tel Aviva, gradovi koji su za mene savršeni su: Buenos Aires, Njujork, Los Endjeliz – Amerika je uvek broj 1, Toronto, Barselona, Singapur, Sidnej. Države: Izrael, uvek, Amerika, odmah posle Izraela, Kanada, Francuska, Engleska, Singapur, Južna Afrika i Sidnej. Inace, provela sam 4 meseca u Južnoj Africi, ali ne samo u jednom mestu i to sa desetak godina.

U Beograd sam došla pre par godina. Moja mama je odlučila da se vrati u Srbiju, još dok je vladala Demokratska stranka, pošto je ona videla Srbiju kao prosperitetno tržište. Mislim da joj je to bio izgovor da se vrati svojim korenima, jer ona je jako uspešna poslovna žena i ne pravi loše poslovne procene, zato je i napravila ogromno bogatstvo. Iako sam kao mala devojčica povremeno dolazila u Beograd, povučena društvom, nisam preterano obraćala pažnju na neke stvari, osim da sam primetila da su ovde deca lažovi i prevrtljivci. Kasnije sam videla da je to opšta karakteristika ljudi ovde, tako da… verovao, ne verovao… isto ti je.

Beograd smatram prosečnim milionskim, kosmopolitskim gradom. Ne bih mogla da izdvojim da ima nešto posebno, zbog čega bih došla da živim u njemu ili da ga posetim. Zanimljivih građevina ima, mesta za provod su mi kopija mnogo boljih mesta na kojima sam bila. Kada sam došla ovde htela sam malo da osetim duh kafane i postala sam Pevačica. Najbolji opis toga je da je bilo – zabavno. Ovde se na taj posao gleda s visine, ali ovde ljudi potcenjuju sve poslove, tako da i to preskačem. U Beogradu je mnogo službi loše organizovano, ali je organizovano. Za vreme Đilasa grad je fantastično funkcionisao i to uvek kažem. Nisam baš imala osećaj da se Beograd mnogo razlikuje od ostalih evropskih gradovi ni po higijeni, a ni po uređenosti. JA sam svesna da je ovo siromašna zemlja i ne mogu da kažem da je ovaj grad odvratan, zato što nije kao Beć ili Curi. Svesna sam situacije i ne izmišljam nešto nemoguće, ali sada mogu da kažem da je grad unakažen, raskopan, ali to je taj naprednjački/ radikalski način vođenja zemlje – “Da samo izgleda da se nešto radi”. Ono što mene najviše nervira kao građanku ovog grada je saobraćaj, koji je stvarno loše organizovan. Zahvaljujući gradonačelniku Đilasu, napravljen je most, koji je prilično rasteretio saobraćaj u gradu. Ipak, ovde postoji neka mentalitetska falinka kada je u pitanju saobraćaj. Srbi su jako loši vozači, ali su ubeđeni da voze dobro i jedina oznaka sposobnosti je brza vožnja, preticanje i izbijanje na vrh neke zamišljene kolone. Ja ko teško propuštaju nekog ispred sebe, pretiču kolonu, voze zaustavnom trakom. Svi negde žure, a nemaju razlog za to. Volim kada mi neko na autoputu blica da se pomerim, a ispred mene je kolona, onda se ja pomerim, on se stane na moje mesto i ne može dalje, a ja stanem iza njega i navalim da mu blicam. Onda on koči, pokušava da me uplaši, da ću ga udariti, a znam da neće, jer obično ta sirotinja nema ništa sem auta u životu. Pored toga, prolazak kroz trepćuća svetla. A, što ne znaju da se parkiraju. Muškarci se obavezno se smeju ženama, a ni oni ništa nisu bolji. Onda nedostatak strpljenja, pa kad stanu na sred ulice da se dogovaraju. Grci su nevaspitani vozači, ali znaju da voze, a u Srbiji su vozači, em nevaspitani, em ne znaju da voze. Imam još o vožnji da pričam i o vozačima Audija, koji su specifični u Srbiji.

Kada moji prijatelji dođu u Beograd, obično im preporučim šetnje po starom gradu. Neki navale na jeftinu hranu u Skadarliji, ali meni ta Skadarlija i nije neki doživljaj. Ranije je bilo više mesta za izlazak, ali sada svi pevaju iste pesme i to Zvezda Granda. To mi je kao da slušam televizor. Pevači se oblače i pevaju kopirajući Grand produkciju, tako da mi je neka pevačica, koja zna da peva a oblači se kod Kineza zanimljivija, nego svi ti markirani seljaci, koji to ne znaju da nose.

U pozorište, uglavnom, idu ljudi, koji žele da budu viđeni tamo. Ne znam, da li banke još uvek daju svojim klijentima besplatne karte, pa se oni osećaju kao neka gospoda i naglašavaju taj odlazak u pozorište. Ta gospoda uglavnom čita Jelenu Bačić Alimpić, ali ide i na koncerte Sergeja Ćetkovića i Lepe Brene. Često sam primećivala i studente iz provincije, koji su masovno išli po pozorištima, jer pretpostavljam da je to nešto novo za njih i bili su mi simpatični onako nevešti, kako pažljivo posmatraju šta treba da rade da se ne bi ispalili. Upravo je specifičnost Beograda to, da se jako podsmevaju različitostima u okviru Srbije, ali strance obožavaju. To je valjda neki kompleks, podanički mentalitet, koji je stvorio komunizam.

Sportski kapaciteti grada su raznovrsni i katastrofični. Bavljenje sportom nije skupo, ali je oprema skupa i nedostupna. Nema velikog izbora spotske opreme. Bazeni su prilično prljavi, plivači su nevaspitani i neuredni. Zbog toga JA idem u privatne sportske centre, koji su s druge strane skupi. Jedno vreme sam imala bazen na krovu stana u kojem sam živela, ali nisam mogla da nađem normalnu osobu za održavanje bazena i svi su komentarisali, što je moj trener održavao i bazen. To je bilo u ugovoru i nije mi jasno, zašto je to bilo ponižavajuće, mogao je da ne prihvati posao, ali ovde bi ljudi da dobiju posao, visoku platu i da ništa ne rade.

Eto, ovo je neka moja slika Beograda. Ranije sam bila više inspirisana da pišem, ali sada više i nisam nešto, ali sam htela malo da dam neki svoj utisak. Od kada sam počela zbog ove teme da analiziram grad, shvatila sam koliko mi nedostaje Tel Aviv. Ne mogu da se vratim tamo, ako mi je bolje, kako vole da dočekaju pametnjakovići ovde, jer želim da što više budem sa mamom.

Lepota i oholost

Odlučila sam da napišem blog o današnjem danu. Nekako mi se piše, a i ne piše na blogu. Zaljubljena sam u onog dečka, o kom sam vam pričala, pa kada pišem blog setim se njega. Onda se malo rastužim, pa zato i izbegavam da pišem. JA znam da vi svi volite moje blogove, ali ne mogu da vas lažem, jer ne znam i jer me poštujete, a poštujem i JA vas.

Juče sam iznenada dobila gomilu nekih obaveza. Pre par godina sam odlučila da se posvetim sebi i prekinula sam nekoliko uspešnih karijera. Trudim se da vodim miran i kreativan život. Družim se, putujem, šopingujem, tražim muža i uživam. Ipak, juče se nakarikalo 1000 nepotrebnih stvari i stvorilo me je takvo uznemirenje da se prenelo i na današnji dan. Išla sam sa drugom na razgovor za posao. Toliko sam se unervozila da nisam znala, šta da radim kao da sam JA ta koja ide na razgovor za posao, a jedini put kada sam imala neki takav intervju je bio kada sam počela da radim kao striptizeta u Španiji, iako sam znala da je posao moj, jer je ta žena držala i hotlajn na kojem sam slučajno upala da radim. Uopšte mi to ne prija i još me drži uzenmirenost. Videćemo šta će biti na tom razgovoru. Pored toga, jedna drugarica me je zamolila da joj pomognem oko lektorisanja nekog teksta. Skoro 250 strana, a to mi je jako dosadno, ali ona nema para da plati kvalitetnog lektora, a JA sam, kao što vidite, odlična pisateljka i poznavateljka gramatike.

Posle razgovora smo otišli na bazen, ali smo svratili da kupi kupaće gaće. Odabrao je neke zelene, drečave. Ja sam ponela opremu i za plivanje i za fitnes, tako da sam mogla da biram. Odavno sam shvatila da ljudi ne znaju šta žele, pa sam spremna na sve. Tu sam se našla sa mojom najboljom drugaricom Nacom i njenim bratom… nisam sigurna kako se zove, pošto uopšte nije moj tip. Jako je dosadan i zaboravljam mu ime, jer želim da zaboravim  da postoji. Jednostavno, nije mi zanimljiv i ne mogu sada da pričam o njemu. 

Moj odlazak na bazen je bio prilično zanimljiv, jer sam videla nekoliko dobrih tipova. Tu sam videla dvojicu, koja su mi poznata od ranije, a oni su i jedna od glavnih tema mog bloga. Obojica su lepi i zgodni, ali…

JA sam lepa, u Španija sam uspela manekenka da budem, ali se moja kraijera razvijala i dalje. JA sam svesna svoje lepote, ali kao što su svi primetili JA ne stavljam svoje slike i ne šepurim se javno. Imala sam svoj fejsbuk profil, na kojem su bile moje slike, ali je hakovan. Imala sam i Instagram, ali je i on hakovan. Kada sam objavila svoje slike na jednom forumu svi su me napali i izvredjali, posebno su bili surovi prema mom dečku Djejsonu, s kojim sam se slikala, a o mojim najboljim drugaricama su rekli sve najgore. Tražili su da pošaljem neku svakodnevnu sliku, jer su mislili da sam izmislila. Kada sam poslala jednu sliku na kojoj sam se bas iskreno smejala i ispala malo bez veze, počele su užasne uvrede kao da sam progutala ovo, pa ono. Pošto sam baš lepa, počeli su da govore da su slike lažne, jer su nekako oni povezali da sam ovakva ili onakva. Bile su užasne uvrede na moj račun.Tada sam čvrsto odlučila da neću da objavljujem svoje slike. Par puta sam htela da poleknem i pošaljem slike jednom mladom fotografu i jednom dečku iz Novog Sada, ali sam onda shvatila da bih samo otvorila “Pandorinu kutiju”, da ne kažem “Cicinu kutiju” i počeću da se zbližavam sa ljudima, a ne želim da se zbližavam, jer sam imala loše iskustvo. Kada sam pisala svoje loše iskustvo u srednjoj školi o seksusalnom zlostavljanju, MENE su na kraju optužili, iako sam ja samo bila petnaestogodišnja devojčica. Tako se desilo i u životu, ali ja to neću da proživljavam ponovo. Ljudi su jako zlobni. 

Iako sam svesna svoje zanosne lepote, ja sam prilično skromna devojka. Znate da se prema svima ophodim ljubazno, imam strpljenja i svakom posvetim pažnju, nikog ne vređam, ne ogovaram i jako sam dopadljiva. MENE svi vole, ali i ja volim sve. Neke manje, neke više. To što sam JA lepa i zgodna devojka nije uopšte uticalo na mene da manipulišema ljudima. Žene vole da koriste svoju lepotu i zavode muškarce da bi dobile nešto što žele. JA svoju lepotu koristim, da kažem zloupotrebljavam, kada neko ponižava nekog. Ne volim nepravdu. Danas sam na bazenu videla dva dečka. Oni su vam prosečni lepotani. Vidi se i da je ulagano u njih, trenirali su, potiču iz imućnijih porodica, nešto kao studiraju i malo su odužili, jer ih posao čeka i to je to. Ja sam tako plivala neku svoju putanju, malo ćasakala sa Nacom, malo sa ovim mojim drugom i u jednom trenutku su se oni nekako privukli nama. Taj njihov stav je pokazao da su oni odabrali MENE da će biti sa mnom. Oni nisu doživeli da su nekada odbijeni za bilo pta u životu i taj njihov stav je bio iritantan. Pozvali su me na piće posle bazena, ali sam ja rekla da imam nekih obaveza, iako nisam imala ništa, ali sam im rekla da će morati da sačekaju, dok se isplivam, pa ću im onda reći. Htela sam malo i da vidim kakvi su. Oni su dobacivali neke gluposti, koje su samo njima smešne. Komantarisali su debele ljude, komentarisali su stare ljude i videlo se da misle da su bolji od ostalih, ometali su druge slabije plivače, jednostavno, ponašali su se bahato, ali to Cica ne prašta. Jedna od najgorih stvari, koje ne volim je kada neko svestan svoje lepote ponižava druge. Zbog njihovog bezobrazluka, odlučila sam da ih kaznim. Prvo sam ih pustila da se zalede, jer sam im rekla da ću ići na piće sa njima posle. Otišli smo zajedno na tuširanje, naravno ja sam u ženskom tušu. Spremila sam se i izašla u hodnik da ih sačekam. Poslala sam društvo na parking i da špijuniraju jednog tipa, koji mi se baš svideo. Njih dvojica su došli, vidno zadovoljni što sam JA njih čekala. Ja sam se pravila da sam glupa zaljubljena devojka, a pri tom sam posmatrala ovog tipa, koji mi se sviđa. Kako dobro izgleda! Otišli smo do kafića i to sam JA odabrala jedan koji ima dva ulaza. Namerno sam sela da oni budu okrenuti leđima izlazima.  Pitali su gde je društvo, a ja sam rekla da su oni otišli, jer rade. Poručila sam ćiz kejk (Cica je veganka, prim. autorke), picu margaritu i veliku limunadu sa đumbirom i ananasom. Oni su počeli da pričaju kako sam zgodna, iako puno jedem. Ja sam im rekla da je to genetika. Videla sam da je sve to skoro spremno i rekla sam da moram da odem do vecea. Otišla sam i onda sam otišla na druga vrata. Videla sam da se nešto keze i lupetaju. Mene oni nisu videli. Neka uživaju u pici, kad ne mogu u Cici. 

Drugari su se jako smejali kada su saznali šta sam uradila i oni su se potpuno oduševili kako sam izvela. Tada sam videla da ovaj tip vozi neki čudnovati auto, koji srećom nije Audi, ali nije ni Mercedes. Jedva čekam kada ću ih ponovo videti.

Moje poreklo

Kada ste poznata i ultrapopularna zvezda i uticajna tviterasica uvek ste na meti dobrih, ali i zlobnih ljudi. Ono što je sigurno, kada sam JA u pitanju, je da MENE svi vole. Cica je neko ko unosi radost u tužnu svakodnevicu.
Poznato je da je moja ciljna grupa za udaju Bosna ili Hrvatska krajina. Na svojim proputovanjima i nastupima sam upoznala ljude iz tih krajeva. Bosanci su svakako mnog bolji ljudi, ali ti hrvatski Krajšnici su nekako upotrebljivi, jer uvek imate nekog ko vam je muž, a koji će lajati na nekog kada treba. Prosto su mi ljudi iz tih krajeva bolji frajeri na oko. Ipak, ja ne volim da grešim dušu i uvek kažem onako kako jeste, iako me to često košta napada. Juče me je jedna devojka napala, zato što sam rekla da su izbeglice iz Hrvatske kukavice. Znate dobro moju istoriju i znate da sam JA završila vojni rok u Izraelu. Kod nas je junak neko ko se bori do poslednjeg, dok se u Krajini taj pojam odnosi na nekog ko je uhvatio maglu i ostavio svoje ognjište o kojem sanja, dok po pečenjarama slave neku svoju, njima slavnu, prošlost. Ta devojka je između ostalog, MENE poslala u moje selo, a sve te izbeglice, generalno, po uzoru na njihovog idejnog vođu, koji ih je i dovukao ovde nas svrstavaju u “probisvete sa Terazija”. Ja ne ulazim sa glupim ljudima i prihvatim to, jer nemam šta da objašnjavam nekom, čiji mozak funkcioniše kao mozak kukavice. Ne volim da pišem previše o svom poreklu, ali njoj sam ispričala, pa ću onda i vama, dragi moji ljubimci.
Moje poreklo je iz Crne Gore, neću navoditi pleme i mesto, jer to više nije ni važno. Moj čukundeda je učestvovao u oba Balkanska rata. U Prvom balkanskom ratu borio se protiv Turaka. On je iz Crne Gore, vođen patriotskim motivima i verom u Srbstvo, a naravno, poput njegove čukununuke, MENE, nije voleo Turke i Islam. U I balkanskom ratu, on je ranjen. U tom ratu je dobio orden za hrabrost. Tada se oredenje delilo za zasluge, a ne za ulepšavanje kao što to dele komunisti, Rusi, Tito, tek Toma i Vučić. Posle tog rata on je došao u Beograd i osnovao je svoju porodicu. Moj pradeda je rođen u Beogradu. Kada su Bugari, poznati ruski saveznici, a tada su ih Rusi i podržavali započeli Drugi balkanski rat, moj čukundeda je je ponovo krenuo u rat. Ovog puta protiv rusofilskih Bugara.
Naravno, učestvovao je u I svetskom ratu, ali je umro 1939. godine. Najverovatnije bi učestvovao i u II svetskom ratu, ali je tu učestvovao moj pradeda. Naravno, pradeda je bio četnik. Moj deda je rođen 1932. godine i kao dete je živeo u okupiranom Beogradu, sa mojom prabakom. Posle rata mog pradedu su ubili komunisti i oduzeli sve što su mogli, po ruskom, komunističkom modelu. Imovina je bila pozamašna. Prabaka je jako ponižavana, a ona je bila Hercegovka i znala je za čast i pošetenje i nije dozvolila da je neki rusofilski komunista, partizan ponizi. Odgajala je mog dedu kako je mogla u nemaštini. Moj deda se oženio i dobio je samo moju majku. Moja mama je uvek bila označena kao četničko dete. Živeli su u jako teškim uslovima. Obrazovala se i završila fakultet. Jednom prilikom otišla je u posetu svetim mestima u Izrael. To nije bilo popularno u komunističkom monstrumu zvanom SFRJ, ali ona je tamo otišla sa drugaricom. Slučajno je našla tamo posao, kao inženjerka. Prodala je svoj patent za navodnjavanje i vrlo brzo uspela da napravi ogroman biznis.

Nisam previše detaljisala, ali mislim da i nema potrebe. Jedna sam od retkih koja se bori protiv lokal fašizma u Srbiji i grozim se kada neka tamo nadrdnadana baba ili “Novosti” osuđuju neke ljude, koji su došli u Beograd za boljim životom, jer je to pravo svih nas. Svako ima pravo da želi za sebe bolji život, ali ne da ponižava nekog drugog.

Sloboda za sve!